Represija rezima nad medijima nije oslabila ni u martu i aprilu. Naprotiv, primenjivana je sistematicno i uz koriscenje novih oblika pritisaka na sve medije koji nisu pod njegovom kontrolom, pa i na one koji bi eventualno pokusali da se takvoj kontroli otrgnu. To je i dalje frontalni pritisak, koji ima za cilj da medije prisili na cutanje o svemu onome o cemu gradjani odavno ne cute. To je gusenje slobodne javne reci pod izgovorom "odbrane drzave" i borbe protiv "produzene agresije NATO i SAD".

Nerezimski mediji i novinari prozivani su za izdaju i zastrasivani, nazivani petokolonasima, kvislinzima, "neprijateljskim slugama", "poslusnicima agresora", agenturama ili agentima stranih obavestajnih sluzbi... Optuzivani su da "afirmisu agresora" i "sire paniku" medju gradjanima, da "destabilizuju drzavu" i "za saku dolara prodaju svoju zemlju", pa cak i za to da im je cilj izazivanje krvoprolica.

Da bi se primorali da cute ili da sto manje govore, dakle na sterilizaciju informacija i kritika upucenih rezimu, protiv medija su samovoljno korisceni zastareli i neuskladjeni zakoni iz oblasti radiodifuzije, kao i propisi kojima se regulise poslovanje stampe. Po ugledu na neustavni i antimedijski Zakon o informisanju, ovi zakoni su primenjivani kao sredstva represije, a pri tom se otvoreno govorilo da je u pitanju "obracun legalnim sredstvima - do kraja" i sa medijima i s opozicijom. U stvari, "zakonima" se pretilo svima a kaznjavani su, uglavnom, navodni "nosioci destrukcije".

U tom smislu karakteristican je udar na elektronske medije, koji se tokom marta pretvorio u kampanju oduzimanja predajnika nekima od onih koji "nemaju dozvole za koriscenje frekvencija" i "nisu platili dug" za njihovo koriscenje. Pod tim izgovorom izvrsen je pritisak na Studio B i RT Kragujevac, zatvoreni su Radio Boom 93, Televizija Nemanja i Radio Tir, a bili su prekinuti programi RTV Pozega, RTV Kraljevo i RTV Pirot. Bilo je i vise slucajeva iznenadnog otkazivanja zakupa prostorija vlasnicima "nepodobnih" stanica.

Fizicki napad na dvojicu radnika Studija B na Torlaku, kao i nova nerazjasnjena ubistva na ulicama Beograda, ostavili su u najvecem delu javnosti uverenje da je u pitanju potpuna kriminalizacija rezima.

Konacno, u ovom dvomesecju navrsilo se godinu dana od ubistva novinara i vlasnika novina Slavka Curuvije i od pogibije 16 radnika RTS-a, a nijedno od pitanja odgovornosti za te smrti sto ih javnost postavlja, nije dobilo odgovor. Naprotiv, to je u slucaju zrtvovanih iz RTS-a nazvano cak ruganjem "roditeljima koji su izgubili svoju decu", kao da se oni koji ovaj odgovor najvise traze sami sebi rugaju.

Nerezimska stampa je ucenjivana izazivanjem nestasice hartije i politickim uslovljavanjem njene nabavke, povecavanjem stamparskih troskova i administrativnim smanjivanjem cena listova... Zbog svega toga, Zakon o informisanju koriscen je u ova dva meseca samo kao pomocno sredstvo represije, iako je primenjen devet puta. Visina kazni izrecenih medijima u martu i aprilu iznosi 1. 906. 000 dinara, a ukupna globa od oktobra 1998, kada je Zakon stupio na snagu, do kraja aprila 2000. popela se na 27. 330. 000 dinara.

Prema tome, slucajevi nasilja nad medijima nisu u Srbiji sporadicni, nego je u pitanju sistem represivnih mera protiv slobode medija, zahvaljujuci kome se anahroni rezim odrzava. Stepen represije koju sprovodi prema medijima, adekvatan je stupnju njegove panike zbog neizvesnosti - koliko ce jos dugo opstati bez podrske gradjana.

U vreme kad dajemo ovu ocenu, najuza nomenklatura pocinje da gubi i ono malo samokontrole kojom se obuzdavala, a tuzbe protiv medija po Zakonu o informisanju upucuju se gotovo iz sata u sat. Tuzenim redakcijama vise se ne dopusta ni vreme od nekoliko sati za pripremu odbrane vec samo sat-dva, koliko je potrebno za putovanje do mesta sudjenja - pogotovo kad se informacijom dirne u srce te vladavine, u Pozarevac. Tako se rusi i privid da postoji mogucnost odbrane.

6. maj 2000.
Izvrsni odbor Nezavisnog udruzenja novinara Srbije