Slobodan Djorić

Dogadjaje u oblasti radiodifuzije poslednjih godina prate pecatirane obmane iz saveznog Ministarstva za telekomunikacije. Ovo ministarstvo je formirano pocetkom 1997. godine kada je broj radio i TV stanica u Srbiji premasio 400, a prvi njegov zadatak bio je da uvede "red u etru". Srpski Zakon o radioteleviziji (1991.) tome nije mogao da posluzi jer je upravljanje radiodifuznim spektrom preneto na saveznu vladu, a Zakon o sistemima veza (1988.) bivse SFRJ nije odgovarao novonastalom stanju. Zakonsku prazninu rezim je obilato iskoristio da radiodifuziju uredi prema svojim potrebama.

Posle izborne kradje i velikih protesta studenata i gradjana 1996/97, kada je opozicija u Srbiji preuzela vlast u 40 gradova i kontrolu nad opstinskim elektronskim medijima, i privatne stanice pocinju da otvaraju svoje programe za demokratske opcije. Rezim je u tome video opasnost po sopstveni opstanak i novom ministarstvu dao siroka ovlascenja.

PRVO VELIKO ZASTRAŠIVANJE
Prva velika podvala odigrala se vec u maju 1997. kada su radio i TV stanice koje su radile bez dozvole, pozvane da se prijave i podnesu tehnicku dokumentaciju. Ako to ne ucine, zapreceno im je da ce "snositi zakonske posledice", sto podrazumeva nasilno zatvaranje.

Poziv je, u stvari, bio prevara. Masovna represija nad tim medijima, iako su se njihovi vlasnici prijavili i predali tehnicku dokumentaciju, izvrsena je vec u julu. Brojni inspektori Ministarstva za telekomunikacije uz pomoc lokalne milicije, postupajuci cesto brutalno, zatvorili su munjevitom brzinom oko 300 stanica i oduzeli 70 predajnika, sa obrazlozenjem da one "rade bez dozvole".

Ipak, tadasnji predsednik Srbije Slobodan Milosevic ponistio je vec zavrsenu akciju ministra Dojcila Radojevica. Zaslugu za taj cin pripisuje sebi Vuk Draskovic. Mozda je to bio njegov uslov da Srpski pokret obnove ucestvuje na parlamentarnim izborima 1997. koje je, pored drugih, bojkotovala i Demokratska stranka, koalcioni partner SPO na lokalnim izborima. Ali, moguce je i to da je rezimu odgovaralo da samo zastrasi i disciplinuje vlasnike radio i TV stanica, i da ih zatim usmeri na "konstruktivno" pracenje predizborne kampanje. U svakom slucaju, medju vlasnike nerezimskih radio i TV stanica, posle masovnog oduzimanja predajnika, uselio se strah.

Suvereno vladanje nad elektronskim medijima je strateska i egzistencijalna potreba rezima. On menja taktiku u ostvarivanju tog cilja, ali ne i strategiju.

MANIPULISANJE JAVNIM OGLASOM
Umesto otvorene i brutalne represije kakva je upotrebljena u julu '97, novi scenario se zasniva na stalnoj, prikrivenoj represiji i ucenama koje vlasnike RTV stanica drze u neizvesnosti i bez ikakve zastite. U stvari, da bi se strateski cilj rezima postigao, bilo je potrebno konstruisati sistem koji ce svih 500 radio i TV stanica drzati pod kontrolom bez kontrolora, dakle aktiviranjem mehanizama autocenzure, kojoj vlasnici pribegavaju kao obliku samozastite. To se lakse uocava kod privatnih RTV koje nemaju neposrednu politicku zastitu opozicije, ni finansijsku potporu u opstinskom budzetu.

DOZVOLE NIKO NIJE DOBIO
Oglas Ministarstva za telekomunikacije objavljen 8. februara 1998, iako nezakonit po formi i po sadrzaju, probudio je nadu brojnih vlasnika lokalnih RTV da ce, posle nekoliko godina, njihove stanice biti legalizovane.

"Javni oglas za dobijanje dozvola za privremeno koriscenje radiofrekvencija i TV kanala" (od rezima hvaljen kao vrhunac medijske slobode u Srbiji) bio je u stvari javna obmana. Jer, privremene dozvole nisu nikome urucene ni posle dve godine. Umesto dozvole, stanicama cija je dokumenatcija u celosti prihvacena, a njih je 247, ponudjeni su ugovori koji se u oglasu ne pominju

NEZAKONITA MESEČNA NAKNADA
Zatim, naknada za dobijanje dozvole u oglasu je jednokratna, kao i svaka druga taksa po zakonu o saveznim administrativnim taksama. Medjutim, tri meseca kasnije, kada je oglas u svemu bio zavrsen, savezna vlada donosi uredbu - odluku (sl. list SRJ 11/23/98 od 8. maja '98) kojom uvodi mesecnu naknadu za koriscenje radiofrekvencija i TV kanala. Dodaje i kriterijume kojih u oglasu nema. To vladino "zakasnjenje" je "razumljivo" jer je ova mesecna naknada apsolutno nezakonita. Odluka Vlade SRJ, na brojne inicijative, nalazi se vec godinu i po dana na oceni u saveznom Ustavnom sudu.

U oglasu nema ni obavestenja da je tarifa za TV dvostruko veca od radijske, itd.

JEDNA ILI DVE GRADJEVINSKE DOZVOLE, ILI NIJEDNA
U oglasu se trazi gradjevinska dozvola (jedna) bez blize naznake. Samo onaj ko je okrenuo telefonski broj saveznog Ministarstva za telekomunikacije saznao je da su potrebne dve - za studio i za emisioni sistem. Dobijanju gradjevinske dozvole prethodi tehnicka i administrativna procedura koja moze da traje i tri meseca! A rok za predaju dokumentacije je mesec dana.

Taj famozni papir uopste ne pripada zakonskoj regulativi u oblasti radiodifuzije, ali je tokom realizacije ovog oglasa prikazano kao da je presudan pri selekciji prihvacenih i odbijenih prijava.

Bilo je slucajeva da je ista gradjevinska dozvola uvazena za TV a nije za radio (RTV 5 Nis), ili obrnuto (RTV Svitel, Svilajnac).

Prijave "u postupku razmatranja"

Nova laz sadrzana u pismu ministra Radojevica od 8. 10. 1998. glasi:

"Postovani, Vasa prijava na javni oglas sa prilozenom dokumentacijom je u postupku razmatranja..."

Ti "postovani" su vlasnici i osnivaci 235 radio i TV stanica koje "rade bez dozvole". Njihove gradjevinske dozvole bile su "neispravne", pa su juna 1998. dostavili nove, koje su u "postupku razmatranja" vec dve godine i bez izgleda da se "razmatranje" zavrsi. Na taj nacin, ova grupa privatnih i javnih radio i TV stanica nalazi se pod permanentnom represijom. Svaka od njih moze biti zatvorena bez sudjenja (a sa cinicnim obrazlozenjem - da "radi bez dozvole") i moze joj biti nepovratno oduzeta emisiona oprema.

U pomenutom pismu ministar porucuje "postovanima" da su u obavezi placanja mesecne naknade i to retroaktivno od 1. juna '98. Istovremeno ih uverava da ce o svom daljem statusu biti "blagovremeno obavesteni". Ali, to je jos jedna bezocna prevara sa ministrovim potpisom i drzavnim pecatom.

Jer, namece se pitanje: kako je moguce da za 60 dana u ministarstvu prouce blizu 500 kompleta tehnicke i ostale dokumentacije i daizvrse "izbor" 247 "ispravnih", a da za 600 dana ne stignu da pregledaju nove gradjevinske dozvole "postovanih". U toj grupi od 235 vracenih zahteva nalaze se mnoge stanice u koje rezim, blago receno, nema poverenja i koje nisu pod njegovom kontrolom.

Ostavljene van zakona i lisene bilo kakvog legalnog statusa, ove stanice su latentne zrtve ideoloskih kriterijuma. Tako je stvoren preventivni sistem pritisaka na RTV koje bi da iskoce iz nepisanih "pravila igre" i otvore se za informativno-politicke sadrzaje i svestrano informisanje.

NEIZVESNOST UMESTO LEGALIZACIJE
I izbor 247 radio i TV stanica cija je dokumentacija ocenjena "ispravnom", ocita je manipulacija. Mnogi koji su se nasli na tom "spisku 247", po naknadnom nalogu iz Ministarstva morali su da menjaju i koriguju najvaznije tehnicke parametre: frekvenciju, snagu zracenja, lokaciju emisionog sistema itd. i na taj su nacin, u dosta slucajeva, jos vise oslabljeni i potisnuti.

Ni RTV koje su oglasom "priznate" nisu pravno legalizovane! Umesto dozvole njima je ponudjen "ugovor o visini naknade za privremeno koriscenje radiofrekvencija i TV kanala". Ugovor vazi godinu dana za radio, a dve godine za TV. Nema nikakve garancije da ce biti produzen. Stavise, Ministarstvo zadrzava za sebe pravo da ovaj ugovor, bez razloga i bez objasnjenja, raskine pre isteka. Doticna stanica tako prelazi u status stanice "bez dozvole", sa vec opisanim posledicama.

Da bi kontrola medija bila potpuna, i RTV koje su imale legalnu desetogodisnju dozvolu od prethodnih institucija, prisiljene su da prihvate ovaj ugovorni, privremeni status. Ako se ima u vidu da o sudbini ovih medija odlucuje Ivan Markovic, ministar koji je visoki funkcioner Jugoslovenske levice, onda je jasno ko je gazda u etru Srbije. Rezim je omogucio da i van oglasne procedure, ali potpuno bezbrizno, rade "njegove" RTV, kao na primer: RTV Kosava, ciji je vlasnik cerka Slobodana Milosevica, zatim Radio KUL (Komitet Univerzitetske levice), Radio JAT, TV B-92 (od trenutka kada ga je oteo rezimski Omladinski savet Beograda) itd.

SUDBINA"NEPODOBNIH"
Instrumenti represije nad nezavisnim i privatnim elektronskim medijima su prikriveni, za razliku od otvorenih pretnji u Zakonu o informisanju. Rezim ih upotrebi s vremena na vreme i selektivno, tek toliko da na njih ne zaborave oni koji bi da prekrse "pravila igre".

Pozarevacki Radio Bum 93 je ugasen, jer je jedan od osnivaca ANEM-a i zato sto je iz Pozarevca. TV Nemanja, do nedavno sa benignim programom, prekrsila je "pravilo" i otvorila se za politicke sadrzaje. Inspektori su "ucutkali" njen predajnik, kao i Radio Tir istog vlasnika. Istovetna sudbina zadesila je i Radio Golf u Beogradu, a Televiziju Kraljevo i Televiziju Pirot spasili su gradjani masovnim protestima.

Treba dodati da je rezim u poslednja dva meseca primenjivao i druge oblike pritisaka. Na primer, privatnoj i nezavisnoj TV 5 iz Nisa Vojska Jugoslavije je iznenada jednostrano raskinula ugovor o koriscenju vesernice adaptirane u TV studio navodno zarad resavanja jednog stambenog problema. Opstina Svilajnac tuzbom sudu nastoji da iseli TV Svitel iz zakupljenih prostorija s obrazlozenjem da se ova TV bavi politickim programom. Nalog za iseljenje dobila je i privatna TV Bajina Basta.

Programe nerezemskih privatnih radio i TV stanica uredjuju strah i neizvesnost. To je sustina represije u etru Srbije.