Maja Vojinović

"Da je moju Kseniju na ulici udario tramvaj, rekao bih da je to sudbina. Ali, da je neko znao da moze biti bombardovanja i ostavio ih na radnom mestu, to nije sudbina, to je ubistvo. Ubistvo sa predumisljajem. I za to neko mora da odgovara, kaze otac 27-ogodisnje Ksenije Bankovic, koja je poginula u masteru RTS-a kao jedna od sesnaest zrtava NATO bombardovanja 23. aprila 1999. god. u 02:06 casova.

HRONOLOGIJA

Osmog aprila 1999. vojni portparol NATO Dejvid Vilbi izjavljuje da "sistem RTS predstavlja legitimnu metu".
Ministarstvo za informacije Srbije istoga dana izdaje saopstenje u kome se kaze: "Porucujemo NATO ubicama da mogu zgrade da ruse ali istinu ne mogu da uguse." Iako je bilo informacija da je Vilbijeva izjava demantovana, postalo je jasno da je NATO odredio RTS za "legitimnu metu". Na odgovor iz "mete" nije se dugo cekalo. Sutradan, u udarnom terminu Dnevnika 2 RTS, urednica spoljnopoliticke rubrike i funkcioner JUL-a Tatjana Lenard sa bedzom "target" na reveru, svoj komentar na izjave "mrskog neprijatelja" zavrsava recima: "Neka Klark puca, mi cekamo. Nasa adresa je Takovska 10." Tih dana strane TV ekipe pocinju da izbegavaju zgradu u Aberdarevoj 1, u kojoj su koristili tehnicke usluge RTS. Prva meta u sistemu RTS vec 26. marta bio je predajnik na Jastrepcu, a zatim predajnici na Golesu i Kopaoniku 4. aprila, na Crnom Vrhu 6. aprila, pa satelitska stanica u Ivanjici, drugi predajnici i repetitorska mreza. Tri dana pre tragedije raketiran je poslovni centar "Usce" (nekadasnji CK SKJ) u kome je bilo smesteno, osim sedista SPS-a i raznih firmi, cak sedam redakcija: RTV Pink, RTV Kosava, TV SOS kanal, Radio S. Ni to nije bilo dovoljno da u RTS preduzmu mere opreza i zastite. "Legitimne mete" nisu bile tajna ni za pretrazivace Interneta.

NAREDBA O RADNOJ OBAVEZI U RATNIM USLOVIMA
Dzejmi Sej, politicki portpraol NATO na pitanje da li je istina da je NATO unapred obavestio vlasti u Beogradu, odgovorio je kratko: "Zaista ne znam nista o tome".

Vilijem Koen, americki ministar odbrane, nekoliko meseci kasnije, priznao je pred americkim Senatom "da je Vojska Jugoslavije znala kada ce i koji ciljevi biti gadjani, jer komunikacioni sistemi koji su korisceni tokom napada nisu bili zasticeni".

Pocetkom aprila, generalni direktor Dragoljub Milanovic izdao je resenje u kome stoji: "Zaposlenom koji ne izvrsava radnu obavezu iz stava 1 i 2 ovog resenja prestaje radni odnos u JP RTS. (...) U cilju povecane efikasnosti rada u ratnim uslovima rukovodioci poslovnih jedinica su obavezni da obezbede maksimalno prisustvo zaposlenih na radu i efikasno izvrsavanje radnih obaveza."

(Advokat Gradimir Nalic: "Uredba o radnoj obavezi u vreme ratnog stanja nije doneta da bi se ljudi drzali po svaku cenu na radnom mestu za koje se osnovano sumnja ili postoji informacija da ce biti tesko ugrozeno. Radna obaveza ne znaci da je covek obavezan da preuzme rizik smrti da bi je izvrsio. Rizik smrti u ratu na sebe preuzimaju samo vojna lica.")

NAPAD
Dvadeset i drugog aprila, posle 18 casova, u zgradi RTS nije bilo nijednog stranog dopisnika, tvrde zaposleni.

I onda, 23. apila u 2:06 pretnje se ostvaruju. U napadu na glavnu tehnicku reziju ("master"), u trenutku kada se u zgradi nalazilo oko 150 ljudi (mnogo vise zaposlenih nego sto je potrebno), posle detonacije koja je protresla citav Beograd, od cetvorospratne zgrade ostala je rusevina, a pod njom 16 ljudi. (Milanovic je izjavio da je u zgradi bilo vise od sto ljudi.)

U trenutku bombardovanja, emitovane su vesti, i to intervju koji je predsednik SRJ dao americkoj stanici CBS.

Samo nekoliko minuta nakon udara, na mesto nesrece doslo je 15 ekipa hitne pomoci, stigli su vatrogasci, cak i speleolozi, dok je u zgradu prvi usao Zeljko Raznatovic Arkan, a nesto kasnije stigli su i ministar za informacije u Vladi Srbije Aleksandar Vucic, cija je majka bila te veceri takodje dezurna u RTS, onda su dosli Komrakov i ostali celni ljudi kuce.

Tog istog dana uvece, vest o bombardovanju zgrade RTS emitovana je tek u 25-om minutu Dnevnika 2 koji pocinje u 19.30 (udarne informativne emisije RTS), uz konstataciju da u rusevinama ima i zatrpanih i nista vise.

ZASTO?
Ovo pitanje i imena 16 zrtava uklesano je na spomeniku u Tasmajdanskom parku, preko puta zgrade RTS. Spomenik su podigle porodice unesrecenih. Uprava RTS na manje vidljivom mestu postavila je posebno obelezje za dva radnika ciji posmrtni ostaci ne postoje. Na tom mestu na prvu godisnjicu tragedije govorio je generalni direktor RTS Dragoljub Milanovic u prisustvu svojih saradnika i tri porodice nastradalih.

Pomen zrtvama po pravoslavnom obicaju u prisustvu porodica i dve hiljade gradjana Beograda odrzan je istoga dana u 14.06 kod spomenika "Zasto?". Na tom istom mestu u 22.06 zapalili su svece clanovi Nezavisnog udruzenja novinara Srbije i pokreta Otpor.

KAZIVANJA I IZJAVE RADNIKA RTS
Po izjavama za stampu nekih radnika RTS, Milorad Komrakov i Dusan Cukic su nesto posle 21 cas, nakon uzbune, napustili zgradu RTS-a, a mobilna ekipa je preseljena u zgradu u Hilandarskoj ulici. Pominje se takodje da je zamenik glavnog urednika Dusan Vojvodic, pola sata pre bombardovanja, dosao i izveo iz zgrade svoju cerku, Nataliju Sinanovic, koja je te veceri bila dezurni novinar u redakciji kulture, a ona je odlazeci rekla kolegama: "Ja idem i necu biti tu za vreme uzbune, a vi znate sta to znaci". Kazivano je i to da je posle unistenja zgrade u Aberdarevoj program RTS istog dana nastavljen da se emituje iz Sava centra, i da je dolazak na posao tog dana Milorad Komrakov upamtio po tome sto su ga sacekali gnevni radnici i psujuci ga i vukuci za jaknu, optuzivali da je kriv za tragediju. Prica se jos da je kobnog 22. aprila po podne vrh SPS odlucio da se ljudi i tehnika presele iz Aberdareve, a da je Milanovic odbio da to ucini i, psujuci kao kocijas, pretio da ce dobiti otkaz svako ko napusti radno mesto. Prica se da je Tatjana Lenard javila iz Budimpeste da ce za sat vremena zgrada RTS biti bombardovana i trazila da se evakuisu ljudi.

DEMANTI MILORADA KOMRAKOVA
"Gnusna je laz i tendeciozna glasina da sam, navodno, bio obavesten da ce i kada biti bombardovan RTS, pa sam, navodno, izasao ranije iz zgrade", oglasio se konacno, posto su prosli meseci od tragedije, Milorad Komrakov, glavni urednik informativnog programa RTS i predsednik Udruzenja novinara Srbije. Na demanti ga je navela serija tekstova u dnevnom listu Danas povodom bombardovanja RTS i pogibije 16 ljudi, a odgovor je usledio posto se Komrakov vratio sa odmora i saznao da neko tamo pominje, kako je rekao, njegovo ime i funkciju. Izjava je data sredinom septembra.

RODITELJI PITAJU
Odgovarajuci na ovo zakasnelo obracanje glavnog urednika Milorada Komrakova, roditelji nastradalih u RTS imali su za njega i sledeca pitanja (izdvojeno iz stampe):

Zasto ste te noci izlazili i vracali se u Takovsku? Zasto i Vi niste dezurali? Zasto ljudi nisu bili u "sklonistu"? Zar vas nije sramota da dvojicu nastradalih proglasite nestalim? Koliko vremena ste posvetili izginulim u vasem programu? Zasto ste lagali da su izginuli novinari? Odakle Vam pravo da zrtvujete tudje zivote? Kako to da su ostale TV kuce na vreme evakuisale svoje ljude pre razaranja zgrade?

PITANJA BEZ ZVANICNOG ODGOVORA

Zasto je u zgradi RTS, posle uzbune u 21.12, bilo vise od sto ljudi kada je za emitovanje vesti bilo potrebno desetak radnika? Zasto se u naredjenju generalnog direktora RTS trazi "maksimalno prisustvo zaposlenih", a ne pominje slucaj za vreme uzbune? Zasto RTS, ni posle mesec dana bombardovanja, nije izmestila ljude i opremu na nacin kako je to ucinjeno posle razaranja? Cemu su sluzile redovne vezbe u mirnodopskim uslovima za slucaj agresije? Cemu su sluzile dislocirane ekipe sa reportaznim kolima? Zasto su cetiri vatrogasna kola dezurala u blizini RTS danima pre napada?

ZAŠTO ĆUTE?
"Nazalost, nekima je bila potrebna jedna vrsta takve pogibije ljudi", kaze u svojoj ispovesti dugogodisnji snimatelj RTS Slavko Aleksijevic, koji je kobne veceri bio na dezurstvu, ali je sam, predosecajuci nesto, ranije napustio radno mesto.

"Petnaest minuta nakon udara bio sam na mestu tragedije. Scena je bila kao Danteov 'Pakao'. Odmah mi je bilo u glavi pitanje Zasto? Zasto i ovi skotovi odozgo, ali i ovi nasi?"

Zasto cute prozvani i svedoci u ovom zlocinu: Tatjana Lenard, Milan Topalovic (tehnicki direktor), Dusan Vojvodic, dezurni urednik, Angelina Vucic i drugi?

Traganje za istinom koju zahtevaju unesrecene porodice i javnost, ne moze se zaustaviti cutanjem.

ZAHVALNI
Kada je zvanicno objavljeno da ce RTS biti na meti bombi, direktor produkcije RTS odlucio je da dezurna ekipa koja je nocu isla na teren i snimala posledice bombardovanja po gradu, vise ne sedi u Aberdarevoj ulici, kako je to inace normalno. Od tada su momci iz tehnicke ekipe, njih 20-25 koji su cinili ENG ekipe, sedeli na razlicitim lokacijama po gradu i odatle su dolazili na zadatke. Tako je bilo i kobne noci, a momci koji su dosli posle 2.06 da ovekovece rusevinu u kojoj je smrt naslo 16 njihovih kolega, bice doveka zahvalni svom sefu koji je odlucio da ih drzi podalje od zgrade oznacene kao "target".

SPOMEN PLAKETE
Porodicama 16 poginulih radnika, na Dan RTS, iz ruku sekretarice generalnog direktora urucene su spomen plakete sledece sadrzine:
"U znak duboke zahvalnosti za nesebicni doprinos, hraborst i licnu zrtvu u odbrani najvisih profesionalnih i etickih vrednosti, tokom agresije NATO koalicije na Jugoslaviju proleca 1999. godine."

Osam porodica odbilo je da primi ovu plaketu, a majka Nebojse Stojanovica, odbijajuci, napisala je generalnom direktoru RTS Dragoljubu Milanovicu i ovo:
"Da li mislite da ovaj ironican tekst i ovaj bezvredni papir mogu da nadoknade pruzenu ruku i lepu rec mog sina?"
"Koga ste od porodica posetili, poslali lekarsku pomoc?"
"Vi i Vasa kuca hocete da ih zaboravite."
"Vracam Vam ovo sramotno odlicje..."

OPTUŽUJEMO
"Vise ne pitamo zasto. Od danas optuzujemo", porucile su porodice poginulih radnika RTS-a okupljene 23. aprila 2000, na godisnjicu tragedije, ispred rusevina i spomen obelezja u Tasmajdanskom parku.