Slobodan Reljić

Iako je stampa po nasem Ustavu slobodna, kljucna rec u ovoj oblasti u poslednjoj deceniji je represija. Ovaj pojam u prevodu znaci kaznena mera, sredstvo prisile, obuzdavanje, prigusivanje, ukoricavanje, potiskivanje, sto krajnje slikovito opisuje stanje stvari.

A nas Zakon o informisanju jedna je od onih »paklenih masina« koje su cuvari vlasti smisljali kroz istoriju uvek sa nadom da se moze pronaci »perpetuum mobile« represije. Stara pravnicka postapalica da je bolje da hiljadu gresnih ostane na slobodi, nego da jedan nevin bude osudjen ovde je pretvorena u svoju utvaru. U ekspresnom sudskom postupku - prilagodjenom utvrdjivanju cinjenice da li je neko vozio pijan ili ne i gde je pozelenela ampula, posle tri duvanja, valjan dokaz - utvrdjuje se »istina« za koju u normalnim kulturama i zemljama (a tako je bilo, setimo se, i u onom toliko pljuvanom komunistickom rezimu) trebaju meseci, dokazi, suptilna vestacenja.

Tako se medij, sto je od medius (latinski) znaci srednji; koji prenosi poruke; po definicije sredstvo prenosenja komunikacija - tretira kao glacni (i jedini) krivac za proizvodnju lazi. Autocenzura koje je dosad bila "siva zona" novinarskog ponasanja, sade se uvodi kao nacelo. Licemerje kakvo moze da emanira samo duboko bolesno drustvo: ako lazes to ti se tretira kao "sloboda misljenja", a ako medij to prenese i to se ucini nekom pogodno za jednu tuzbicu, a ti u roku izmedju dva izlaska sunca nemas dokaz poput one zelene ampule - sudija ce ti rebnuti kaznu koja te koliko sutra moze trajno ostaviti bez posla, sahraniti ti preduzece, ugroziti porodicni stan.

SKIDANJE PAUĆINE
Sad, ako cemo biti potpuno racionalna bica onda cemo olako zakljuciti da ovde nema uslova za »rad u novinarstvu«. Zavrnimo nalivpera, zguzvajmo hartiju i bacimo u kos, zalupimo vrata. Ali zivot, uglavnom, ne poznaje takav tok stvari. Pre svega, sumanuti zakoni uvek i u malo promenjenim drustvima zavrsavaju »na smetlistu istorije«. Slome se na prvoj vecoj proveri i posle u secanju izgledaju smesni.

Drugo, mi novinari, blagodareci visoko specijalizovanoj savremenoj podeli rada »osudjeni« smo da se bavimo ovim poslom. Ako bi se sad i odlucili na beg morali bismo da se latimo bilo cega u cemu nam je kao pocetnicima i amaterima smanjena sansa na zaradu za prezivljavanje.

I trece, savremeno demokratsko drustvo (mi to nismo, ali na tom smo putu), nezamislivo je bez razvijenih (i slobodnih) medija.

Ovo, dakle, ukida sumnju: novine ce morati da izlaze, radio ce »svirati«, televizija »emitovati«. Nikad se ni politicari ni biznismeni nece odreci medija. Zato je, dakle, vazno da i mi profesionalci »pogledamo i dom svoj« i »skinemo paucinu s ociju«, okanemo se zamorne i neproduktivne kuknjave i shvatimo da Protivnik jeste velik, ali da ni nase slabosti nisu male, te da nije tacno da se nista ne moze popraviti, uprkos svemu.

ZAMKA ZA PROFESIONALCE
Ali, podjimo redom. Lingvisti tvrde da »sve pocinje iz jezika«. Bice tacnije da sve pocinje iz ljudske psihe, a prvo se pojavi u jeziku. Tako sam naziv ove rubrike »Alternativni medijski prostor« javlja o nasem osecanju inferiornosti. U nasoj kulturi, pojednostavljeno receno, razume se da informativni medij ima nameru da pokrije nasu »svekoliku« stvarnost. Ali, sta se kod nas desilo? Kada su se »drzavni mediji« osamdesetih i pocetkom devedesetih sklonili u kraj javnog mnjenja i planski proterali iz svojih programa i sadrzaja deo »nepodobne stvarnosti«, pa uklonili neposlusne licnosti iz politike, nauke i kulture - sta je bio odgovor onih koji su resili da krenu drugim putem? Alternativa! »Izbor izmedju dve mogucnsoti, »ili-ili«. Profesionalci se, uglavnom, nisu ni potrudili da pokriju citavu stvarnost nego su se bacili da stite i sacuvaju ono sto je proterano iz drzavnih medija.

Upali su u zamku. Pobuda deluje plemenito, ali pokazuje da »instiktivno« i »mi« verujemo da ce stvarnost koja dodje biti samo »nasa«, a mi kao »prvoborci« bicemo bosovi. Sta to govori onima koji drze sadasnjost samo za njih? Da moraju da je drze do poslednjeg i svaka pukotina se cementira, a svaka promena se tumaci kao samoubistvo. Jasno je, dakle, upadanje u »ili-ili zamku« recidiv anntidemokratskog misljenja, ma kako sebe zvali oni koji to cine.

Nastavak koji sledi svojevrsna je tragikomedija. Posto smo »mi« slabiji, i nemamo represivni aparat na raspolaganju, svoje odustajanje od doslednog profesionalizma pravdacemo odbijanjem rezima (»mrskog rezima«, zar ne?) da nam »pruzi uslove«. (Prvo odlucimo da budemo strana u sukobu, a onda molimo za milost). I tako vec deceniju. Jedna generacija u najboljoj snazi je potrosila trecinu radnog vemena »cekajuci promene«. Nova generacija je stasala sa idejom da «ovo nije nista« - i da ce nas (profesionalce!) neki drugi cim dodju na vlast, a svaki cas ce pripustiti u edenski vrt zurnalizma gde cemo svi, bez sumnje, raditi za Njujork Tajms, BBC ili CNN, kako ko sta preferira.

PROFESIONALIZAM ILI PROPAGANDNI AMATERIZAM
Nasa stvrnost je teska. Nasa (bliska) buducnost sigurno nece biti bolja: ni ekonomska situacija, a nece se ovde (skoro) pojaviti politicka snaga, posebno ne u vidu vlasti, koja bi se istinski radovala bas slobodnoj stampi.

Naravno, ovim se ne sugerise infantilna neutralnost, jer tesko biva da u javnim poslovima (bilo gde u demokratskom svetu) neko ne naginje »levo«, »desno« ili »centru« sto se uvek pojavljuje kao slabija ili jaca podrska nekoj opciji na politickoj sceni. Ta »fina mera« koliko valja »zaleci« za nekog kristalise se u javnom mnjenju, a onda se konkretno pojavljuje kao podrska odredjenom mediju u vidu tiraza, gledanosti, broja i cene reklama, ugleda u pojedinim segmentima drustva.

Nase javno mnjenje je u raspadu, kao i drustvo, i reaguje invalidno. Pa kao ona zaba kojoj polako zagrevaju vodu a da ona ne moze osetiti kad postaje deo necije supe, tako i »nezavisni novinari« klize od pocetno jasno zacrtanog profesionalizma u amaterski propagandizam. Tome doprinosi i zivot od donacija (nekad se govorilo dotacija), uglavnom spoljnih, i neizbezan osecaj koji uz to ide - da je dobro biti (cesto i bez jasnih signala ) saglasan sa »donatorovim misljenjem«, jer, bar smo nauceni da onaj ko placa muziku (lepi na celo!) ima pravo da slusa sto mu srcu drago. Tako »mi« postajemo sve slicniji onima od kojih smo »na pocetku puta« hteli da se dijametralno razlikujemo.

IMPOTENTNA KRITIKA
Jedna izuzetno vazna drustvena tema ove zime postala je sumoran dokaz za to. Pitanje struje u zimi 1999/2000 bilo je sudbonosno. Nije bilo gradjanina ove zemlje koji nije strepio nad tim. Da li ce se nacija smrznuti ili ne? I onda je poceo »medijski rat«. »Prorezimski mediji« su to krpljenje mreze koje su velemajstorski izvodili radnici EPS (ko zna kakvih politickih ubedjenja, ciji glasaci, simpatizeri ili clanovi) bestidno slavili kao dostignuca partija na vlasti. Tipicno. S druge strane, »nezavisni mediji« su prvo sumnjali (sam Bog zna na osnovu cega) u mogucnost da EPS uradi taj posao, onda su polagali neumereni (i na trenutke infantilni) optimizam u ocekivanju pomoci od Zapada (»Energija za demokrtiju«), da bi pred prolece krenuli u prognoze za sledecu zimu: kako zbog raubovanja sistema, struje na zimu sigurno nece biti.

Citava prica se ponavlja sa radovima Mrkonjiceve direkcije, gde jedna strana svaki most vidi kao Goldengejt, a druga to nipodastava do znacaja manjeg od lego-projekata nase dece. Tesko je zamisliti da premoscivanje neke vode nije od koristi za ljude i praviti od toga komediju negiranje je arhetipa i dubinske logike, sto tesko moze izaci »na polzu« onog ko to radi.

Nije od vece promisljenosti ni ad hoc izvedena kritika kako to centralna vlast obnavlja ovaj most a ne onaj put tamo, kako tim nacinom zapostavlja ove a favorizuje one. Uostalom, ako je verovati interpretaciji istorije koja se kod nas uci u skolama, logika nastanka starih drzava i jeste u nuznosti centralizacije sredstava i snaga za podizanje velikih sistema (irigacionih na Nilu, na primer) i gradjevina. I uvek u istoriji, i u nasoj svakodnevici, sve velike gradjevine i svi veliki projekti posledica su centralizacije i trosenja necijih para. (Kako bi ljudi otisli na Mesec, uostalom?) Kakva god i koja god vlast ovde dodje (ako se deoba ove drzave i nastavi), morace da ulaze nase pare ovde, a ne onde, odnosno prvo za ovo a onda za ono. U »nasoj kritici« se, dakle, uopste, ne razdvaja ono sto je posao drzave (i ovakve), od onog sto su devijacije. Tako se gradjaninu sugerise da »mi« i dalje znamo nesto o drzavi Utopiji (bezgresnoj i savrsenoj), a gradjanin iz iskustva zna/oseca da smo »mi« ili naivni, ili neznalice ili lazovi, sto u svakom slucaju kritiku cini impotentnom. A to je najgore sto nasu profesiju moze da snadje.

ORVEL I U NAŠIM GLAVAMA
Sto vise nihilizma, to manje sveze krvi u nasem profesionalnom pristupu. Kad smo se marta 1991. na Terazijskoj cesmi »zaklinjali« da cemo podizati profesiju drugaciju od one u kakvoj smo stasali, nismo ni sanjali da ce nasa »mracna proslost« za deset godina moci sluziti kao uzor »ostacima jednog novinarstva«, koje je (na zalost, oba njegova pola) »bolesno na smrt«. Reklo bi se da se na njima (ostacima) pojavljuju metastaze bolesti drustva koje je jedno od najugrozenijih u ovom delu sveta.

Istorija poznaje drustva koja umiru i umru, ali i ona koja se vrate u zivot. Mi verujemo da smo drugi slucaj. Pocetak povratka i jeste u veri. Drustvo mora poverovati da izlaz postoji. Onda se u drustvu nadje snaga da to ubedljivo kaze. Mediji ce to preneti uprkos svim stegama, represiji i najorvelovskijim zakonima. (Zato medije kroz istoriju i prati »fama hrabrosti«). Da li smo mi spremni za svoj deo posla? Ne otezavamo li mi tok stvari ociglednim gubitkom neophodnog stepena kredibiliteta? Plemenita poruka ili Istina zna biti ugrozena i (ne)ugledom njenih prenosilaca u drustvu. Put zbog toga moze biti znatno duzi.

Jedna zapazena reklama za cigarete sadrzavala je, naizgled, banalnu poruku: Mislite o tome! Da. Sta nam je ciniti? Da li je moguce da u ovoj zemlji nema nikog ko ne moze da »cini« van Milosevicevog koordinatnog sistema? Da li smo mi bas zarobljenici totalne kontrole ili je Orvel u nasim glavama i srcima zivlji i od onog sto opstaje u drustvu oko nas? Ima li smisla verovati da je period savremene istorije nazvan »tranzicija« za nas samo prelazni period (pa trajao i vek), a da je »zivot negde drugde«? Da li je stara mudrost Hic Rhodus, hic salta! zaista suspendovana u Milosevicevoj eri ili mi to pokusavamo da svoju malodusnost pretvorimo u vrlinu? Da li mi, ipak, »cekamo voz sto doci nece«?

»Mislite o tome!« Osim, ako vam i ovo upozorenje nije smesno. Mada bi mozda trebalo razmisliti i o tome. Setimo se starog hita i dodajmo mu jedno »i«: /Pogledaj (i) svoj dom, andjele, /skini paucinu s ociju...