Teofil Pancić

Pre neku nedelju sam, surfujuci po radijskim FM talasima, naleteo na jedan neprijatno "nostalgican" prizor: zaustavio sam se, zbog neke muzike, na frekvenciji Radio Novog Sada, a onda su, na puni sat, pocele vesti.

Prva vest: predsednik Vojislav Kostunica cestitao je nasoj rukometnoj reprezentaciji osvajanje medalje (bronzane valjda, slabo pratim sport) na evropskom prvenstvu (ili svetskom?); druga vest: nasa rukometna reprezentacija osvojila je bronzanu medalju na evropskom/svetskom prvenstvu, pobedivsi te-i-te rezultatom tim-i-tim... Kaobajagi nostalgicnost ove bizarne epizode nije tesko razumeti bilo kome ko je upoznat sa neverovatnom i tuznom istorijom ovdasnjih drzavnih medija: sam dogadjaj je, dakle, sekundarna vest i jedna, zapravo, inferiorna stvar; jedina je njegova prava svrha to da bude povod ocinskom obracanju Voljenog Predsednika, cije cak i sasvim protokolarne aktivnosti moraju biti ono sto gradjane najvise zanima. Tako je to godinama bilo sa Slobodanom Milosevicem, koji je vec u 19.30 na dnevniku RTS-a primao kojekakve delegacije udruzenja zimbabveanskih vegetarijanaca bez granica ili aktiva zena Dnjepropoljska za gerilsku borbu protiv Novog svetskog poretka, bas kao sto je ranije svaki pokret Druga Tita bivao proglasavan najvaznijom stvari koja se tog dana desila svakom od 22 miliona njegovih podanika.

U GODINI NULTOJ
"Tranzicija" u (drzavnim) medijima ce moci da bude ozbiljno shvacena onda kada ovakve folklorne stvari definitivno isceznu sa njihovih frekvencija i novinskih stranica, a novinari - oni za koje jos ima nade - shvate da politicke stranke i drzavne institucije vec imaju svoje portparole, pa im za te poslove & radne zadatke nisu potrebni jos i volonteri iz medijskih kuca. Da bi se ovo desilo, razume se, nije dovo.ljna - mada je neophodna - dobra volja, odlucnost novinara i sustinska "promena krvi" u medijima, nego se stvari moraju sistemski postaviti tako da mediji u javnom vlasnistvu zaista postanu servis gradjana iliti "civilnog drustva"; ova operacija deetatizacije medija - koja jedva da je i zapocela - po svoj ce prilici nuzno znaciti da ce odredjeni broj njih biti privatizovan, sto se pre svega odnosi na novine jer drzavi kao vlasniku novine ne trebaju; sto se nacionalnog radija i televizije tice, nema potrebe da se izmislja rupa na saksiji: postoji dovoljno isprobanih i uspesnih modela (poput BBC-a) na koje se mozete ugledati i to, molim, uz sto manje uvazavanja "lokalnih specificnosti" koje su obicno samo licemerni eufemizam za lose obicaje i autoritarne navike. Odmah posle 5. oktobra obavljena je elementarna dekontaminacija medija, tj. odlucno trebljenje "govora mrznje" - makar onih njegovih najvidljivijih slojeva - i to je obavljeno prilicno brzo i dosledno (na stranu sada dosadne folklorne pricice o "preletacima" kojima ovdasnji novinari tako rado ispunjavaju casove dokolice, umesto da rade nesto pametno), a to ce reci da je tako obavljena - uz sve moguce "recidive" koji se tu i tamo pojave - jedna nesumnjivo vazna stvar. Znacaj ove promene ne bi smeo da potcenjuje niko ko je ziveo i umirao u ovoj zemlji tokom sramnih devedesetih i ko je video sasvim konkretne, devastirajuce posledice verbalnih "borbenih dejstava" i "zestokog uzvracanja" na nase zivote. Takodje, najgrublji oblici cenzure, crnih lista, spiskova zabranjenih licnosti, sistematskog precutkivanja neprijatnih dogadjaja i ruznih istina i kreiranja virtuelne, idilicne stvarnosti, zavrsili su konacno na svom pravom mestu, u jednoj vec onoliko prepunjenoj istorijskoj kanti za djubre (ili kibli?); sada se, medjutim, radi o tome da se - kako se to nekada govorilo - osim "slobode od", odlucno osvoji i jasno definisanim drustvenim pravilima igre obezbedi i medijska "sloboda za". Ovo ce, pak, reci da srpski ("drzavni") mediji sada zive u svojevrsnoj "godini nultoj", odakle ce krenuti ili ka ozbiljnom redefinisanju vlastite uloge i polozaja, ili ka laganoj, zasluzenoj agoniji i nestajanju, ili - jos gore - ka nekom posebno odvratnom obliku "zivota posle smrti", ka mutiranju u besmisleni prisipetljasti servis svake vlasti.

OPRAVDANA BOJAZAN
Pred privatnim medijima u tranziciji stoje izazovi koji su, u najmanju ruku, jednako teski. Ono sto se zapatilo i nekako odrzalo tokom devedesetih, u neprestanoj "partizanskoj" borbi protiv jednog autenticno zlikovackog rezima - a da je pri tome pretendovalo na nekakav profesionalni kvalitet i dignitet koji prevazilazi patosni tabloidni nivo - tek ce u novostecenoj "slobodi" imati prave muke da prezivi u opasnoj, haoticnoj savani Slobodnog Trzista, a da pri tome ne izneveri sustinu vlastitog koncepta, pa i samog smisla svog postojanja (koji bi trebalo da je nesto vise od pravljenja para, sto ne znaci da neko treba na pare-kao-takve i na profit da bude gadljiv). Donacije koje su mnogim medijima pomogle da prezive nemoguce, represivne i sustinski neravnopravne uslove u kojima su radili u buducnosti bice sve manje i sve tanje - jer, "osvojili ste slobodu, zar ne?" E, sad se brinite o sebi! - a, na drugoj strani, oslobadjanjem drzavnih medija u znacajnoj se meri topi ona trzisna "pocetna prednost" privatnih, kao donedavno jedinih mesta na kojima se moglo saznati i razabrati sta se uopste zbiva.
Zbog svega ovoga, postoji vrlo opravdana bojazan da ce - u trci za dnevnim prezivljava.njem koja nece biti nista ljupkija od "Opstanka" Dejvida Belamija - mnogi mediji koji su gledali da "drze nivo" krenuti u bespostedno harcenje sopstvenih potencijala kroz ultrakome.rcijalizaciju i otvoreno podilazenje masovnom prostastvu. Ovo se vec dogodilo u ranoj, sok-fazi tranzicije u mnogim istocnoevropskim drzavama, a posledice ovog zaglupljivanja medija nikako ne treba potceniti: nije slucajno sto je demokratija najstabilnija tamo gde su i ozbiljni mediji zabelezili trzisni uspeh (poput "Gazete Viborce" u Poljskoj), a da je najklimavija tamo gde se sve pretvorilo u surovu trku medijskih kanibala za "senzacionalnim" i "skandaloznim". O ovome treba misliti vec sada - ili TEK sada? - i stvarati uslove za dostojanstveno profesionalno prezivljavanje; ne toliko samih medija radi, koliko zato sto drustvo u kojem caruje sve, pa tako i stampa, po ukusu onog Eden-fon-horvatovskog "vecitog malogradjanina", po prirodi stvari se pre ili kasnije regresira u stadijum nekog novog fasizma. A jos jedan fasizam tesko da bi bilo ko od nas preziveo!