Petar Petrović

Osam godina cekanja! Vredi li to novog pocetka? Te dileme, sada sasvim realne, nije bilo s veceri proslogodisnjeg 5. oktobra kada sam se ponovo nasao u Dnevniku, koji sam svojevoljno napustio sada vec daleke, ratne 1993. godine, posle skoro dvomosecenog strajka i neizlazenja lista, nakon cega nismo uspeli da oteramo glavnog urednika lista Dragana Radevica (u ono vreme SPS, a sada perjanice SNP, u cije je ime, a voljom savezne vlade, danas na mestu direktora Filmskih novosti).

Povijenih glava i bez mnogo pitanja, jer im nije bilo vreme u trenutku kada se jos nije znalo hoce li se buldozer zaustaviti samo na stepenicima Savezne skupstine, novinari i ljudi iz tehnike prihvatili su zahteve da list sutradan ne izadje, a uredjivacki kolegijum podnese ostavku.

PAUĆINA I MUK U OPUSTOŠENOJ REDAKCIJI
A sta od sutra, sam u starom listu, prestarelom za (n)ovo doba, u opljackanoj i ponizenoj kuci koja se nekada dicila jednom od najmodernijih stamparija u nekadasnjoj Jugoslaviji, iz cijih je rotacija (a bilo ih je nekada - tri) izlazilo stotine hiljada primeraka dnevnih listova, zabavne stampe, udzbenika, svezaka... U listu koji je u svoje zlatno vreme s pocetka devedesetih bez muke svakodnevno prodavao skoro stotinu hiljada primeraka, kojem se verovalo, koji je bio bogat, uredan, uvazavan. Bio je strasan taj prvi susret s ljudima koji su mahom gledali u pod, svesni sta su i kako su radili (kako su uredjivali, fotografisali, stampali i pisali... "Vukovar s novembra 1991. godine gori kao novogodisnja jelka", a na ulicama, devet godina kasnije, nisu primecivali nista drugo do "sacice slucajnih prolaznika i 'naduvanih' klinaca s pesnicom na crnoj majici"), a nisu imali ni volje ni snage da se tome odupru vec su prihvatili da za male plate ucestvuju u sveopstem propadanju pravdajuci to sintagmom u koju ni sami nisu verovali - "ne smem da ostanem bez posla, imam decu" ili su, kao profesionalno opravdanje, tvrdili da "nisu novinari vec propagandisti vladajuce partije koja ih za to placa".
Na svakom koraku u Dnevniku bila je samo pomrcina i paucina, mrak i zima, tihi sapat u hodnicima, beda i bezvoljnost. I sve to u preduzecu cija samo poslovna zgrada vredi vise od 25 miliona DEM, a vozni park dobijen od Savezne uprave carina i Mihalja Kertesa (ciji je nekadasnji glavni urednik Dragan Radevic bio po svemu jedan od najomiljenijih likova ovog medijskog prostora), pun "pezoa", "renoa", "opela", "micubisija"... I bogato opremljeni kabineti nekadasnjeg glavnog urednika i direktora Holdinga Dnevnik Milana Antica sa televizorima i kompjuterima,"specijalima", telefonskim linijama i aparatima za direktnu vezu s policijom. U vezi s tim, jedno secanje: kada je nekadasnji direktor Antic u vreme petooktobarskih demonstracija u Novom Sadu pozvao nacelnika SUP Marinka Kresoju i zatrazio da se zgrada Dnevnika posebno obezbedi kao i televizija, sa one strane zice general je prvi put odgovorio: "Snadjite se sami!". Istovremeno, desk ili rubrika Novosadske hronike bez ijednog kompjutera, sa poluodlepljenim trakama na prozorima zaostalim iz dana bombardovanja, neonskim lusterima bez cevi, tek po koja knjigovodstveno davno otpisana "biser" pisaca masina, popucale cevi iz kojih sisti voda... Bronks, vizija 2100. godine.

ŠTO SE NEKAD DOBRO KRALO
Pored rukovodjenja listom u ovakvim uslovima (o tome, mozda, neki drugi put), zaposlenima je (a ima ih oko 220 - vise nego u mnogim redakcijama ozbiljnijih novinarskih i finansijskih potencijala) trebalo videti sta su prethodnici uradili - pre svega Radevic i Antic, a potom i oni sitniji srafovi koji su mislili da je senka prethodne dvojice dovoljan zaklon za sve sta su radili. I tu se, kao veoma vazan covek za novo vreme, sada pojavljuje lik iz prvog dela ove price o "Dnevniku" - general policije Marinko Kresoja. Jedan divan i kooperativan covek, naglo zainteresovan da pomogne demokratske procese, ako nikako drugacije, ono bar otkrivanjem onih koji su ih kocili ili, kako bi se to jednostavnije reklo - krali! E, taj general, kojem ipak ne bi trebalo potpuno zaboraviti cinjenicu da po ledjima Novosadjana nije nijednom do sada jace pukao policijski pendrek (ali nikako ni zaboraviti da su policajci pod njegovom komandom s proleca i leta prosle godine skoro svakodnevno hapsili novinare i otvarali im kriminalisticke dosijee sa otiscima prstiju, fotografijama anfasa i profila, brojem policijske kartoteke...), pokazao se strasno kooperativnim i odmah, na molbu novog rukovodstva, poslao u "Dnevnik" cvet kriminalisticke policije. Da istrazi kako su Radevic i njegovi opeljesili ovaj list za vise od 2,5 miliona DEM prodajuci neevidentirani tiraz, otkuda dvostruka blagajna sa visokim isplatama nepoznatim osobama (npr. nekom Litvancu koji zivi u SAD za prevod feljtona! - a na koji jezik), kako je nede.ljni magazin lista stampan u skoro 20.000 primeraka, a prodavan u jedva 200, kako je Mihalj Kertes jednog dana stigao sa nekoliko kutija para za pet zaostalih plata (kutije su bile pune sveznjeva novcanica koje nisu ni videle Zavod za obracun i placanje - na buntovima novcanica od 100 komada stojao je jedino pecat Carinarnice Vrsac i i potpis: "Brojala Mica"), gde je skupi "reno" koji je Radevic prisvojio i vozikao po Beogradu, a prethodno ulozio nekoliko hiljada maraka u klimatizaciju kola, kako su novinari van njegove kontrole slati na prinudne odmore, a na njihova mesta primani drugi, zasto su portiri tukli novinare pred penzijom, gde je roba iz brojnih i vrednih kompenzacionih poslova ...
U prvi mah cinilo se da ce odgovori na sva pitanja vrlo brzo stici. Tri meseca kasnije - malo ih je, osim sto je sve sumnje potvrdio i posebni Anketni odbor Skupstine Vojvodine osnovan da istrazi sta se i kako kralo u Dnevniku. I nista vise od toga, kao da svi cekaju da prvo u zatvoru zavrsi - Slobodan Milosevic. Do tada, verovatno, Radevic ce se sepuriti na direktorskom mestu u Filmskim novostima i pod zastitom SNP.