Bojan Toncić

Tokom poslednje decenije 20. veka u srpskoj stampi kriminalisticka hronika i politicke rubrike gotovo su se spojile - ispunjavale su ih iste teme, nerazjasnjena ubistva sa politickim motivom, organizovani kriminal, otmice... Ova tematska simbioza posledica je nesumnjive povezanosti Milosevicevog rezima sa kriminalom; posle petooktobarske smene vlasti stvari su se unekoliko izmenile, ali je faktografija i dalje neumoljiva: zloslu.tno odjekuju hici ispaljeni na automobil republickog ministra policije i vozaca prvog coveka drzavne bezbednosti; izgoreo je dzip sefa Poslanickog kluba DOS-a u republickom parlamentu; svercovane cigarete se i dalje prodaju na istom mestu.

Za novinare ovakvi dogadjaji su bili veliki izazov, iskusenje, ali i rizik. Znalo se da to prodaje novine, ali i da su izvori informacija oskudni, cesto nesigurni, a glavni likovi prica za naslovne strane kriminalci za koje je koriscen eufemizam "zestoki momci". Kriminal je i dalje u zizi interesovanja javnosti, a pocetak tranzicije, pokazuje iskustvo istocnoevropskih zema.lja, jeste period u kojem stopa kriminaliteta vrtoglavo raste.

IZVORI I OPASNOST
- Te teme ljude najvise zanimaju, ne iz njihove opsednutosti bizarnim pricama, vec zato sto je kriminal ovde najvaznija tema, uvukao se u sve pore drzave. Danas ne mogu da se razdvoje kriminal i politika, on je u svim institucijama sistema i dok se taj problem ne resi tesko je ocekivati da se bilo sta drugo promeni - kaze Vojislav Tufegdzic, urednik Hronike u Blicu, koautor dokumentarnog filma i knjige "Vidimo se u citulji".
Sagovornik Dosijea naglasava da su proteklih godina policijski izvori bili potpuno zatvoreni za novinare nezavisnih listova, pa su morali da se okrecu "drugoj strani", kriminalcima. I projekat "Vidimo se u citulji" posledica je takvog traganja. Ni rizik, naravno, nije bio za potcenjivanje.
- Rizik postoji, ko pise o kriminalu dotice mnoge drustvene grupe - kriminalce, policiju, tuzioce, sudije. Moja redakcija i ja licno, konstantno smo bili izlozeni razlicitim vrstama pritisaka. A kriminalci su se otvarali, to je bio njihov nacin da se ostvare, nismo ocekivali da toliko njih pristane. Sistem vrednosti je bio totalno pomeren, krenulo je opste ludilo. Pricali su nam zasto je kriminal prerastao u banditizam, divljastvo na ulicama. Oni su nam bili neophodni iz prostog razloga sto je policija bila institucija izvan ili iznad sistema, svi putevi su bili zatvoreni, nista nije moglo da se sazna. Nezvanicni izvori mogu da budu i pouzdani i nepouzdani, zavisno od toga kome je sta potrebno. Sve se svodi na veze i meru koju covek mora da ima. Mi smo poslednjih godina uspevali da radimo maksimalno profesionalno, da zadrzimo distancu i ne podlegnemo euforiji, za sta smo dobili i priznanje kolega koji rade za BBC. Sve se baziralo na nasem iskustvu, intuiciji, proceni - kaze Tufegdzic.
Uros Komlenovic, novinar Vremena, autor knjige "Umreti u Beogradu" o nerazjasnjenim ubistvima od 1990. do 1997. godine, istice da je rizik "sastavni deo posla", odnosno, da ga nije primecivao.
- Ja sam dobio samo jednu pretnju, za koju se kasnije ispostavilo da je potpuno bez pokrica. Konacno, nijedan novinar koji je pisao o kriminalu nije ubijen. Moje iskustvo je da treba da postoji jedna doza drskosti, jer i kriminalci misle ko zna ko stoji iza nekih tekstova, pa se i uzdrzavaju od reagovanja - kaze Komlenovic.
I njegov najveci problem u pisanju o kriminalu bio je nedostatak informacija.
- Policija je podatke o ubistvima, recimo, objavljivala dva dana posle dnevnih novina. Ja sam se oslanjao na svoje izvore, to su uglavnom sitniji kriminalci, ali i ljudi koji se ne bave kriminalom, nego se krecu u nekim krajevima, konkretno Vozdovcu, jer je taj deo grada bio poznat po kriminalcima.

"ŽESTOKI MOMCI VELIKOG SRCA"
Sagovornici Dosijea isticu, takodje, da ce "zestoki momci" jos dugo biti idoli mladih, te da novinari u velikoj meri treba da promene nacin rada.
- Bez obzira na politicki prevrat, uveren sam da ce takvi ljudi jos dugo biti idoli mladom svetu, pogotovu onom sa drustvene margine, a prakticno je 90 odsto ljudi tamo. Veliki je uticaj novina i novinara na to. Takvi ljudi su se reklamirali kao mocni, bogati, neunistivi. Kako da Arkan ne bude idol - televizija mu prenosi svadbu ceo dan, ima "utoku", pare, ozenio pevaljku koja je predmet erotskih snova polovine muske populacije u zemlji? Novinari imaju deo krivice, ali nisu samo oni krivi - prosto su u jednom trenutku izbrisana sva moralna nacela. Komunisti su izbacili Boga, pa su nam predavali o nekakvom socijalistickom moralu. Onda je dosao ovaj period; vec duze od deset godina zivimo u zemlji gde ne postoji moral ni po bozjim zakonima, ni komunisticki moral, ni bilo kakav, sve je dozvoljeno - kaze Uros Komlenovic.
Po oceni Vojislava Tufegdzica, pred novinarima su izazovi prilagodjavanja novom vremenu i povecanoj odgovornosti.
- Kod nas vecina urednika i novinara misli da zna vise nego sto u stvari zna; malo smo upuceni u iskustva stranih kolega, u njihov nacin rada, obaveze, odgovornost, a to je posledica svega sto se poslednjih godina desavalo kod nas. Radili smo i radimo samouko, onako kako nas teraju okolnosti. Jednostavno, nekad nemamo izbora.
Ima i problematicnih novinara, malo vode racuna o svom autoritetu, skloni su da poveruju u svakojake price. Najpre oni moraju da postanu profesionalci, da ucine nesto da uozbilje svoju profesiju, da prestanu da se bave kalkulacijama, a na njima se dobrim delom baziralo novinarstvo kod nas. Ako hoce da ih ljudi cene, ne smeju nikome da povladjuju; lako se iz njihovih tekstova vidi da nekog optuzuju, a nekome izlaze u susret - naglasava Tufegdzic.
On konstatuje da su mnogi novinari koji su pratili kriminal radili to na pogresan nacin.
- Radili su bez dokumentacije, pracenja stranih medija, bez ulaganja u sebe, a od takvog rada nema profesionalnog profita. Valja doci do informacije, a onda procenjivati i uzdrzavati se od senzacionalizma, procenjivati sta moze u novine, a sta ne. Pametnije je precutati ako nisi siguran, a ne razmisljati da li ce neko drugi objaviti - kaze Tufegdzic.
Uros Komlenovic smatra da novinari, pogotovu oni koji pisu o kriminalu, moraju da rade profesionalnije nego do sada.
- Trebalo bi proveravati informacije iz vise izvora, jer, ranije smo imali divlju drzavu, pa se dogadjalo da se i novinari opuste. Bice potrebno izvesno vreme da zavlada pravna drzava - da se odgovara za uvredu, klevetu i slicno. Trebalo bi da postoje ekstremno visoke kazne za medije, ali i proces tokom kojeg optuzeni mogu da iznose dokaze - kaze Komlenovic.