Mr Dejan Milenković

Sloboda javnog informisanja u savremenim uslovima predstavlja kompleksnu i veoma dinamicnu oblast, pod kojom se podrazumeva pravo da se traze, primaju i koriste informacije i ideje. Sloboda javnog informisanja je svakako jedinstvena medju ostalim slobodama i pravima coveka i gradjana jer, kako je to vec davno istaknuto, ona jeste "osnova i nezaobilazni uslov skoro svih ostalih oblika slobode".

Losi i nedemokratski zakoni koji i danas donekle regulisu medijsku sferu u Srbiji, dugo su omogucavali i obezbedjivali opstanak na vlasti rezima Slobodana Milosevica. Medijskim zakonima bili su utvrdjeni i efikasni mehanizmi koje je vlast koristila u obracunu sa nezavisnim medijima. Tako su medijski zakoni postali znacajno sredstvo gusenja slobode javnog informisanja, kao i drugih osnovnih sloboda i prava coveka i gradjana u poslednjih nekoliko godina. Stoga se, vec nakon 5. oktobra 2000. godine, nametnula potreba za hitnim ukidanjem i stavljanjem van snage postojecih zakona u ovoj oblasti, pri cemu bi novi zakoni koji bi regulisali ovu oblast, morali biti uskladjeni sa osnovnim principima sadrzanim u nacionalnim zakonodavstvima razvijenih zapadnih zemalja, kao i mnogobrojnim preporukama Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, kao i drugih znacajnih medjunarodnih organizacija i cinilaca.
Iz navedenih razloga, na inicijativu Medija Centra i Nezavisnog udruzenja novinara Srbija, i uz strucnu pomoc Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, pocetkom decembra 2000. godine formirana je radna grupa za pravna pitanja koja se bavi izradom modela Zakona o javnom informisanju i radiodifuziji.
Polazni stav formirane grupe jeste da je oblast javnog informisanja po vazecem ustavnom aranzmanu, a i u praksi, u nadleznosti Republike. Isto vazi i za oblast radiodifuzije.
Grupa je zauzela stav da medijsku sferu valja regulisati putem dva odvojena zakona, koji bi se, nezavisno od njihovog buduceg formalnog naziva, mogli oznaciti kao Zakon o javnom informisanju i Zakon o radiodifuziji. Oba zakona bi morala da budu medjusobno koordinirana i harmonicna, pri cemu bi Zakon o javnom informisanju regulisao osnovna prava i obaveze ucesnika u javnom informisanju (medija i novinara), kao i prava lica kojima se informacija upucuje (odgovor i ispravka) i neka druga pravila od znacaja za celokupnu informativnu sferu, dok bi Zakon o radiodifuziji posebno obradio pitanja od znacaja za elektronske medije.

MODEL ZAKONA O RADIODIFUZIJI

Opšte odredbe
U izradi Modela zakona o radiodifuziji, Radna grupa je posla od stava da ovaj zakon treba da regulise koriscenje radiodifuznog spektra kao ogranicenog prirodnog dobra kojim upravlja Republika Srbija. Koncesije za njeno koriscenje bi se dodeljivale pod jednakim uslovima RTV stanicama kao proizvodjacima i emiterima programa radi zadovoljavanja potreba gradjana za informisanjem, obrazovanjem, zabavom, iskazivanjem misljenja, ostvarivanjem politickog pluralizma, promocijom gradjanskih prava i sloboda, kulturnog identiteta i zadovoljenja poslovnih interesa. Uvodni deo ovog Modela treba da definise pojam radiodifuzne delatnosti; utvrdi ko moze biti korisnik frekvencije; omoguci umrezavanje dva ili vise korisnika frekvencija radi istovremenog emitovanja programa, bez upotrebe dodatnih frekvencija ili radio-relejnih veza; zabrani mogucnost ustupanja i iznajmljivanja dodeljene frekvencije; utvrdi minimalno podrucje pokrivenosti elektronskih medija i da sadrzi druge odredbe opsteg karaktera.

Republički radiodifuzni savet
Prema misljenju grupe, Modelom zakona bi trebalo ustanoviti posebno nezavisno telo - Republicki radiodifuzni savet, koji bi upravljao i kontrolisao onim delom radiodifuznog spektra koji je namenjen za rad elektronskih medija. To bi bilo u skladu sa uporedno-pravnim iskustvima i medjunarodnim dokumentima. U radu Republickog radiodifzunog saveta trebalo bi da ucestvuju eminentne licnosti javnog i kulturnog zivota, izabrane od strane Univerziteta i Akademije nauka i umetnosti, radiodifuznih javnih glasila, nevladinih organizacija koje se prevashodno bave zastitom slobode govora, zastitom prava nacionalnih i etnickih manjina i uopste zastitom ljudskih prava, filmskih i dramskih umetnika, parlamenta i Vlade Republike Srbije. Savet bi trebao da ima izvesna ombudsmanska ovlascenja, jer bi gradjanima bila data mogucnost da mu podnesu predstavke i zalbe u vezi sa programom koji emituje korisnik koncesije, ako smatraju da se na taj nacin ugrozava njihov licni ili javni intres.

Javni radiodifuzni servis
U cilju ostvarivanja opsteg interesa u oblasti radiodifuzije, u ovom Modelu ce posebna paznja biti posvecena javnim elektronskim medijima, odnosno javnim radiodifuznim servisima. Prema zauzetom stavu, javni radiodifuzni servisi bi bili konstituisani na republickom, pokrajinskom, regionalnom i opstinskom nivou. Javni radiodifuzni servis bi imao izvesne privilegije pri dodeli frekvencije, ali bi istovremeno, za razliku od komercijalnih TV i radio stanica, kao servis opste javnosti imao posebne obaveze pri proizvodnji i emitovanju celokupnog programa, ukljucujuci i informativni program. Radi uvazavanja i ostvarivanja opsteg interesa i uticaja, javni radidifuzni servisi bi imali i poseban organ - programski odbor, koji bi imao znacajan uticaj pri usvajanju plana programa radija i televizije, pracenju realizacije plana programskih sadrzaja i slicno.
U okviru ovog dela, trebalo bi da postoje posebne odredbe koje bi se odnosile na Repulicki radiodifuzni servis, odnosno ono sto se danas zove RTS. Republici javni radiodifuzni servis bi trebala da bude ustanova koja bi obavljala svoju delatnost na celokupnom podrucju Republike i to na dva televizijska i dva radijska programa, u skladu sa planom radiodifuznog sistema. Modelom bi precizno bile odredjene nadleznosti, sastav i nacin imenovanja upravnog odbora, generalnog direktora, nadzornog odbora i programskog odbora Republickog javnog radiodifuznog servisa.
Posebna novina, koja ce biti blize utvrdjena ovim Modelom, odnosila bi se na postojanje medija civilnog sektora, tacnije medija udruzenja gradjana i nevladinih organizacija, za koje se kod nas danas veoma malo zna, a koji bi svojim programom zastupali specificne interesne grupe (npr. etnicke grupe, invalide, lica sa ostecenim vidom ili sluhom i sl). Za medije civilnog sektora, vazile bi odredbe ovog Modela koje se odnose na javni radifuzni servis, izuzev onih koji se odnose na njihovo finansiranje i organizacionu strukturu. Elektronski mediji civilnog drustva su, inace, uobicajni u savremenim evropskim zemljama i njihovo osnivanje se preporucuje mnogobrojnim medjunarodnim modelima, deklaracijama i preporukama, i to prvenstveno zemljama u tranziciji.

Nedozvoljena medijska koncentracija
Model bi trebao da sadrzi i odredbe o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji, odnosno slucaju kada korisnik radio frekvencije, ucescem u osnivackom kapitalu drugog korisnika frekvencije ili ucescem u kapitalu preduzeca koje izdaje dnevne novine, narusava princip pluralizma misljenja u medijima i krsi antimonopolske odredbe.
Poseban deo, predvidjen ovim Modelom, odnosio bi se na dozvolu za koriscenje frekvencije, postupak za dobijanje dozvole i naknadu za koriscenje koncesije. Model bi trebalo da sadrzati i odredbe koje se odnose na reklamiranje i sponzorstvo. Prema misljenju Grupe i u skladu sa uporednim pravom, Modelom Zakona bi bilo zabranjeno reklamiranje proizvoda duvanske indrustrije, alkoholnih pica, lekova, kao i roba i usluga ciji je promet zabranjen (npr. droga, pornografija, prostitucija i sl). U prelaznim i zavrsnim odredbama Modela, mogle bi se naci i odredbe koje bi se odnosile na raspisivanje tendera.

* * *