Slobodan Djorić

Mnogi vlasnici elektronskih medija, ciji se broj popeo na hiljadu, sa strepnjom iscekuju mere nove vlasti najavljene za jun. Jer, ocekuje se da ce broj emitera biti redukovan na 3 do 4 puta manji broj. Ta operacija ce biti sprovedena putem javnog konkursa, prema odgovarajucim programskim i tehnickim kriterijumima. Za razliku od ranijih najava, ovog puta sredjivanje stanja u etru Srbije trebalo bi da bude zasnovano na Zakonu o radiodifuziji. Takav zakon do sada nije postojao jer rezim Slobodana Milosevica nije zeleo da bilo cime ogranicava sopstvenu politicku kontrolu nad elektronskim medijima.

Moze se pretpostaviti da ce elektronski mediji ciji su osnivaci organi lokalne samouprave, biti donekle privilegovani na buducem konkursu zbog obavezujucih programskih potreba i interesa gradjana. Medjutim, komercijalne RTV, od beogradskih do palanackih, imaju mnogo razloga za uznemirenost. Na primer, velike beogradske televizije kao sto su Pink, BK i Palma ne mogu biti sigurne da ce i ubuduce pokrivati najveci deo teritorije Srbije, jer broj nacionalnih mreza mora biti ogranicen, pre svega iz tehnickih razloga, da bi se ostavio prostor za regionalne i lokalne javne i komercijalne RTV. S druge strane, na nacionalno pokrivanje teritorije pretenduju i neke druge televizije koje su pod bivsim rezimom bile izlozene represiji. Koliko onda razloga za zebnju imaju vlasnici malih RTV i oni bez mocnih pokrovitelja, ili oni koji emituju program sa nedopustivim tehnickim standardima?

PROGRAMSKI BUVLJAK
Uprkos cinjenici da u Srbiji ima hiljadu emitera, njihova programska ponuda je zanrovski siromasna. Kod vecine su retki proizvodi iz "sopstvene radionice", a u mnogim slucajevima nema ni traga od redakcijskog rada. Njihova ponuda se uglavnom sastoji od diskografskih kaseta, cesto piratskih, i CD-ova, filmova iz videoteka, prenosa ili reprodukcije SAT programa. Veliki broj radio stanica koje sebe promovisu kao "muzicke" zapravo su servisi za "pozdrave i zelje slusalaca".
Na beogradskim televizijama IBC, Metropolis, Stankom, KBM do sada nije vidjen ni spiker, sto je pouzdan znak da su to TV stanice sa dva videorikordera na kojima se vrte muzicki spotovi i filmovi. Te cetiri stanice sa cetiri radna TV kanala prakticno zauzimaju prostor za jos osam susednih kanala, sto ukupno cini 12 TV kanala! Nista bolje stanje nije ni u vecim gradovima u Srbiji (Nis, Kragujevac, Valjevo, Novi Sad...). Srbija nema formirano medijsko trziste, ali zato ima razvijen medijski buvljak sa krijumcarenom (citaj: piratskom) robom.

OGLASNO TRŽISTE ILI ARENA?
Za komercijalne, odnosno privatne radio i TV stanice oglasno trziste bi trebalo da bude izvor egzistencije. Ali, to ne vazi za sve. Na primer, za RTV nastale u krilu bogatih kompanija (BK, Stankom), od kojih dobijaju finansijsku infuziju, a ima i primera u unutrasnjosti da se neke RTV u velikoj meri izdrzavaju od privatne trgovine, autoprevoznih usluga, prodaje benzina itd. Ima i onih RTV, nastalih u aranzmanu JUL-a i SPS-a, ciji je osnivacki kapital nepoznatog porekla, ili je stvoren politickim reketom nad dobrostojecim lokalnim preduzecima.
Poreklo kapitala je dakako vazan cinilac ponasanja na trzistu. Privatnik koji je u radio ili TV stanicu ulozio sopstvenih 100 hiljada ili milion maraka nastoji da mu se kroz profit taj novac vrati za pet ili deset godina i da, tek tada, ostvari profit. Kada je osnivacki kapital zapravo neciji poklon, kakav je bio slucaj sa Kosavom, onda profit "tece" od prvog dana. Sumnja se da je JUL dolazio do novca za nove RTV politickim pritiskom na veliki broj preduzeca u drzavnom i drustvenom vlasnistvu. Nismo zabelezili ni jedan slucaj opremanja RTV legalnim kreditiranjem.
Ni opstinske RTV nemaju razloge da u cenu komercijalnog programa ugradjuju otplatu investicije. Niko, osim privatnika. I to samo onih koji se nisu razvijali i bogatili na privilegijama poput RTV Pink.

NERAVNOPRAVNOST NA START
Ako je posle 5. oktobra oglasno trziste oslobodjeno politickog uticaja i selekcije i ako je pristup omogucen svima bez diskriminacije od strane vlasti ili oglasivaca, jos uvek se ne moze govoriti o slobodnom trzistu na kome se susrecu ponuda i potraznja, a jos manje o trzisnoj ceni usluga, odnosno EPP-a.
Cena jedne sekunde reklamnog spota zakonito bi trebalo da sadrzi amortizaciju opreme (investicije), proizvodne troskove programa i profit za razvoj. To bi bilo ekonomsko formiranje cene sekunde u slucaju trzisne konkurencije pod ravnopravnim uslovima. Zakoni trzista u slucaju elektronskih medija u Srbiji mogli bi se primeniti, ali tek onda kada se neutralisu stecene privilegije iz blize i dalje proslosti. Cena sekunde direktno zavisi i od velicine oglasnog trzista, odnosno programskog podrucja, a zna se kome je prosla vlast delila dozvole za repetitore sirom Srbije, omogucivsi tako stvaranje nacionalne privatne radiodifuzne mreze i privatnog oglasnog podrucja od Subotice do Vranja.
Na lokalnom nivou oglasno trziste je bilo pod kontrolom "leve koalicije". Preko direktora firmi i finansijske policije reklame su usmeravane ka rezimskim RTV, a ostali su bili izolovani od velikih oglasivaca.
Pod sadasnjim uslovima trka za zaradom je neravnopravna i to od samog starta. Privilegovani elektronski mediji "startuju" sa osiguranim kapitalom i savremenom opremom, a sve to vecina drugih stanica tek treba da stekne. To je trka "Mercedesa" sa punim rezervoarom i "Fice" sa praznim rezervoarom, primecuje vlasnik jedne privatne TV ciji se pocetni kapital, zbog zastarelosti opreme i trzisne izolacije, za cetiri godine fakticki prepolovio.

POBEDNICI SU GUBITNICI
Novi propisi treba da uvedu red na medijskom i oglasnom trzistu. Oni treba da razlikuju RTV sa sopstvenim i RTV sa uvoznim programom, edukativne od zabavnih programa itd. Da poreskom politikom u etru (takse) sada prezaguseno medijsko nebo prorede i filtriraju, da bi oni koji ostanu mogli da egzistiraju sa kvalitetnom programskom ponudom.
Parlament i Vlada konacno moraju da se opredele cemu sluzi radiodifuzni deo spektra, odnosno da formulisu Plan namene, poput generalnog urbanistickog plana. Iz plana namene proizilaze kriterijumi za izradu radiofrekvencijskog plana. Ovaj proces je tehnicki slozen i dugotrajan, ali neminovan.
Zakon o radiodifuziji, odnosno o elektronskim medijima trebalo bi da bude prvi korak u tom pravcu. Vlasnici privatnih RTV koji su preziveli godine represije strepe jer zakon ne priznaje minule zasluge, i zato sto ce jednostavno biti uguseni od novajlija u etru cija pojava poprima masovne razmere.
Da bi se probili na oglasno trziste, novi emiteri svoje nicim ogranicene komercijalne termine ustupaju po damping cenama, cesto i gratis. Samo u Novom Sadu posle 5. oktobra pojavilo se deset novih radio stanica, a slicno je i u Kragujevcu, Valjevu, Pozarevcu...
Vlasnici RTV koji su doprineli demokratskim promenama, guse se od "demokratije" u oslobodjenom etru, i pitanje je hoce li izdrzati do juna ili ce pod teretom obaveza i dugova okoncati svoju medijsku avanturu pre juna 2001. godine? Nadlezni organi izbegavaju radikalne mere koje bi zaustavile pogubno dejstvo haoticnog medijskog trzista. Mozda u buducem uredjenom radiodifuznom spektru nece biti mnogi od onih cija su imena bila na stranicama Dosijea o represiji. I njihove godine pojeli su skakavci.