Aleksandar Arsenijević

Zanimljivo je dogadjaje od 5. oktobra uporediti sa onim sto se 1996. godine zbilo u velikom delu lokalnih medija, nakon pobede opozicije na lokalnim izborima. Urednici i pojedini novinari, koji su novinarsku profesiju sveli na servis lokalnih politickih mocnika, svesni cinjenice da za njih vise nema mesta u medijima koji su dosli pod kontrolu opozicije, pohrlili su da uhljebljenje nadju u dopisnistvima beogradskih televizijskih i novinskih kuca koje je kontrolisao rezim. Neki su nasli posao u politickim partijama vladajuce koalicije postavsi portparoli, drugim recima nastavili su da rade isti posao, samo sto se vise nisu predstavljali kao novinari. Princip je bio isti, sve ostalo su bile nijanse. Oni koji su promenom politickog ambijenta "na lokalu" promenili i medijske kuce kao da nisu bili svesni cinjenice da ce kad-tad doci do promena u celoj zemlji, nastavili su sa starom praksom.

Trendovi koji su pocetkom ratnih operacija 91. godine nastali na drzavnoj televiziji i pisanim medijima, doslovce su prepisivani na lokalu, kao sto je to slucaj bio u Cacku. Maskirne uniforme za Danicu Otasevic, urednika lista Cacanski glas i Milicu Dopudju, novinara Radio Cacka, po ugledu na Milu Stulu, postale su neotudjivi deo novinarskog imidza, nastalog u ratnoj euforiji kada je svako ko drugacije misli a priori proglasavan domacim neprijateljem i izdajnikom. Istovremeno u Cacanskom glasu objavljivana su imena onih koji se nisu odazvali vojnom pozivu, sa samo jednim ciljem - da se oni i njihove porodice izvrgnu ruglu, sto sa novinarstvom nije imalo dodira. Uprkos cinjenici da je medju novinarima opstinske medijske kuce Cacanski glas (novine i radio) bilo i clanova opozicionih politickih partija, niko se nije usudio da javno digne glas protiv ovakvog nacina informisanja, osim Svetlane Zaric, novinara Radio Cacka.
Za razliku od svojih kolega, Zariceva je odbila da u centralnoj informativnoj emisiji opstinskog radija procita imena onih koje u nocnim racijama, pozivari Vojnog odseka, policija i vojna policija nisu mogli da mobilisu. Zbog ovog hrabrog gesta, ali i zbog cinjenice da joj kolege nisu pruzile podrsku, Svetlana Zaric je ostala bez posla.
Slicna uredjivacka politika vodjena je i na privatnim medijima kao sto su TV Galaksija 32 i TV Spektrum, ciji su vlasnici bili izuzetno bliski vladajucim partijama, ali i kvaziopozicionim, kakva je bila SRS.

"ČAČANSKO OGLEDALO" - POČETAK SLOBODNE REĆI
Te iste 1991. godine u Cacku je izasao prvi broj lista Cacansko ogledalo, koji je predstavljao prvi slobodni medij. Uredjivala ga je Vesna Bjelic i bio je direktan odgovor grupe mladih ljudi lokalnim rezimskim medijima. Posto iza celog projekta nije stajala tadasnja opozicija, brzo je ugasen, nakon tridesetak brojeva.
Mnogo kasnije, tacnije izmedju dva kruga lokalnih izbora, 1996. godine na medijskom nebu se pojavio Ozon radio, za koji mnogi tvrde da je ponajvise doprineo pobedi koalicije Zajedno na izborima u Cacku. Cacansko ogledalo, Ozon radio i list Zapisi, koji je u medjuvremenu pokrenula Svetlana Zaric, neprestano su bili meta napada ne samo politicara, vec i novinara koji su radili u rezimskim medijima. Medjutim, sve se iz osnova promenilo nakon pobede opozicije na lokalnim izborima, kada se najveci deo dotadasnjih rezimskih novinara deklarise kao opoziciono nastrojen, predstavljajuci sebe u javnosti kao zrtve represije dotadasnjih opstinskih vlasti.
Danica Otasevic, dotadasnji urednik vrlo brzo dobija mesto direktora Gradske biblioteke Vladislav Petkovic Dis, dok urednik Radio Cacka, Vesna Mandic prelazi na Radio S, a Milica Dopudja, postaje portparol Opstinskog odbora JUL u Cacku.

KAŠIKARA TAJMS
Gornji Milanovac, mnogo manji od Cacka, u to vreme osim Takovskih novina, glasila opstinske uprave, koje se rukovodilo istim uredjivackim principima, nije imao drugih medija.
Uredjivacki sunovrat Takovske novine dozivljavaju krajem devedesetih, kada za urednika dolazi Bosko Lomovic, pisac poezije za decu, koji je u celoj prici video izvanrednu priliku da resi neke svoje probleme, kao sto je stambeno pitanje, pretvarajuci list u licno glasilo, sada vec bivseg predsednika opstine Drazimira Marusica. Koliko je vlast stitila Lomovica najbolje ilustruje incident sa bombom, koju je on sakrio u svojoj pusnici. Nepaznjom je doslo do eksplozije, a da policija protiv njega nije pokrenula istragu, bez obzira sto se radilo o oruzju cije je drzanje zakonom zabranjeno. Gornjomilanovacka opozicija je posle toga Takovske novine prozvala Kasikara tajms, a Lomovica Bosko Buha.
Medjutim vrhunac je, ipak, bilo imenovanje Boska Lomovica za portparola gornjomilanovackog SPS. O kakvoj je uredjivackoj politici Takovskih novina rec najbolje svedoci izjava, koju je Lomovic dao tadasnjem dopisniku Blica iz Gornjeg Milanovca Zoranu Culaficu - da on ne pise po nalozima Drazimira Marusica, vec da tacno zna sta Marusic voli da procita.

GOSPODAREV GLAS
Kada je u predvecerje 5. oktobra postalo jasno da je vrag odneo salu, pored politickih u Cacku su postali aktuelni i novinarski preletaci. Medju prvima je Milica Dopudja, koja je u medjuvremenu mesto portparola zamenila za mesto dopisnika RTS, otkazala poslusnost maticnoj kuci, naglo se transformisuci u demokratu evropske provenijencije. Potom su i ostali dopisnici rezimskih medija naglo promenili nacin izvestavanja, tako da citalac nije mogao da poveruje da su ti isti ljudi pisali tekstove objavljene pre samo nekoliko dana ili nedelja.
Ocigledno, novouspostavljenoj vlasti DOS na saveznom i republickom nivou bilo je dovoljno da smeni i iz medija ukloni Komrakova, Milanovica, Hadzi-Antica i njima slicne, dok su se njihovi lokalni klonovi vrlo lako uklopili u novonastalu situaciju. Medijski poslusnici su, po svemu sudeci, veoma potrebni novoj vlasti. Na drugoj strani, doskorasnji portparoli i medijski promoteri koalicije SPS-SRS-JUL ukapirali su da im je posao u osnovi ostao isti, ali da su samo nalogodavci drugi, sto i nije neki problem ako se u obzir uzme ona narodna "Ko u vladi, sa njim u paradi".
Istovremeno i nove vlasti su shvatile da bivse kadrove valja iskoristiti jer rezimski novinari su, ipak, ti koji mogu svaki posao odraditi bez suvisnih pitanja.
Rezultat je da se od bivsih portparola u ulozi novinara ne moze doci do reci na preskonferencijama, oni su uvek prvi, bilo koja tema da je u pitanju - jer opstu nacionalnu amneziju valja iskoristiti da se operu biografije. Dok je to moguce.
Da se malo toga promenilo nedvosmisleno govori i cinjenica da je za stalnog dopisnika Politike iz Cacka i Gornjeg Milanovca postavljen upravo Bosko Lomovic, a da bivsi sef dopisnistva Rodoljub Petrovic, uprkos sudskoj presudi nije vracen na posao, koji je izgubio nakon raskola u cacanskom SPS. Lomovicev udvoricko pisanje u Politici nastavlja se, a dobar primer za to je njegov intervju sa Aleksandrom Pravdicem, potpredsednikom Vlade Republike Srbije, koji je svojevremeno bio cesto meta Lomovicevih uvodnika u Takovskim novinama.
Svi oni koji su se nakon 5. oktobra uplasili za sudbinu slobodnog novinarstva ocigledno nisu u pravu, jer sudeci na osnovu cacanskog primera, rezimski novinari ce i dalje biti rezimski, bez obzira ko je na vlasti, a slobodni ce se i dalje boriti sa vetrenjacama, ma sta to znacilo. Udvoristvo je i dalje na ceni.