Ubice Slavka Curuvije i Milana Pantica jos nisu pronadjene, i pored obecanih 350 hiljada maraka nagrade mogucim preciznim "informatorima". Ucestale su iznova pretnje kriminalnih grupa upucene novinarima, a nedavno se dogodio i fizicki napad na novinara "Beograda 202". Ne cudi zato ni Seseljeva cinicna i rugalacka inicijativa da Savezna skupstina formira anketni odbor kako bi se rasvetlilo ubistvo kolege Pantica, ali ne i Curuvije.

Direktni ili posredni politicki pritisci na medije manji su tamo gde se za njih cuje, veci tamo gde se o njima cuti. A cuje se o mnogim primerima takvih pritisaka. Rasirena autocenzura, "u novim uslovima", ipak je posledica posredne cenzure, donekle drukcije vrste od one iz Milosevicevog vremena, a ne prirodjene novinarske bojazljivosti - cenzure aktivirane odrzavanjem preterane zavisnosti sfere medija od sfere politike.

Antinovinarsko ocekivanje
Da li su u Srbiji politicari posteniji od novinara? Da li su zainteresovaniji od njih za bolji i slobodniji zivot gradjana? Za njihovu, cak, potpuniju informisanost?
Takav se utisak stice na osnovu izjava nekih vladajucih politicara koji novinarima sve ucestalije dele lekcije o postenju i pravoj misiji medija u demokratiji. Ubedljivost tog "edukovanja" potkrepljivana je u nekim slucajevima sredstvima "pravne drzave", brzim reagovanjem javnog tuzioca i policijskom istragom (slucajevi Gavrilovic i "Reporter"). Konacno, u slucaju lista "Reporter", jednog trenutka politickom kampanjom i podsticanjem navodno ugrozenih gradjana da tuze ovaj nedeljnik zbog objavljivanja "spiska 362".
Neprihvatljiv je pritisak policije da novinari otkriju poverljivi izvor informacije i nedopustivo je, pri tom, pozivanje na Seseljev Zakon o informisanju.
Posao je novinara da tragaju za informacijama i da ih ucine dostupnim javnosti, a precutkivanje bitnih informacija jedan je od najdrasticnijih prekrsaja etickih normi novinarstva. To mora ostati osnovno stanoviste profesije, i pored aktuelnih javnih procena oportunosti pokretanja "nekih tema" i objavljivanja "nekih informacija". Na primer, onih o neophodnosti otvorenog suocavanja sa prosloscu i ratnim zlocinima, ili onih tema i informacija kojima se zalazi iza scene vladajuce politike.
Da li politicari sada ocekuju od novinara da neguju nekakvo "reformsko", ili "drzavotvorno" novinarstvo, uskladjeno sa postupcima vlasti? I, da li to znaci da novinari posle "5. oktobra" treba da postanu demokratski drustveno-politicki radnici?
Bilo bi to antinovinarsko ocekivanje. Tek kad se "smire", najblaze receno, politicki pritisci na medije i obracuni unutar DOS-a preko ledja novinara, otvorice se prostor za pravu debatu o njihovoj profesionalnoj odgovornosti.

Diskriminacija u etru
Obecani Zakon o radiodifuziji nije usao u skupstinsku proceduru "do kraja 2001", kako je najavljivano posle mnogo odlaganja. Moze li se to dogoditi "do kraja januara 2002", kako je potom receno?
U medjuvremenu, uvecavaju se stare privilegije u etru, dok televizije sa nezavisnom uredjivackom politikom ekonomski slabe i postaju sve marginalnije. Njihov polozaj ne moze biti promenjen ni mesecima nakon eventualnog usvajanja Zakona.
Pozivanje na princip pluralizma u sferi najmocnijeg, televizijskog medija i na pravo javnosti da na njemu insistira, kada je rec o pokrivanju nacionalne teritorije, jos zvuci suvise apstraktno. U pitanju je klasicna, politicki motivisana diskriminacija ako moratorijum na dodelu frekvencija pogadja samo one koji su svoju otvorenost i profesionalnost dokazali u godinama dirigovanih medija.
"Legalistickom" odbranom privilegija u etru, nasledjenih iz autoritarnog sistema, ne stiti se pravo gradjana na potpuniju informisanost, niti se promovise vladavina prava.

5. januar 2002.
Izvrsni odbor NUNS