Jovica Krtinic

Zaklinjanje u transparentnost, sa kojim je DOS uplovio u prvu godinu svoje vladavine, obecavalo je da ce novinari (i svi ostali koji u zemlji Srbiji krajnje nedefinisano predstavljaju javnost) moci daleko prohodnije, nego li za Milosevicevog vakta, dolaziti u posed svih relevantnih informacija od opsteg interesa. Medjutim, kako su dani u demokratiji odmicali, ispostavilo se da su vrata nove vlasti zapravo tek otskrinuta i da kroz taj uzan prolaz bez jada dopiru najvecma samo oni fakti koji vlastima idu niz dlaku.

Milorad Vesic, novinar i urednik u nedeljniku Reporter, sredinom novembra je dosao na zaista jedinstvenu ideju kako da istestira olako obecanu transparentnost rada novih vlasti. On se, naime, prerusio u "gradjanina Milorada Vesica" i u tom svojstvu redom zakucao na vrata (beo)gradske, republicke i savezne vlade, sa prostim pitanjem: Kako se trose nase pare?
Iako njegov hvale vredan pokusaj (objavljen u Reporteru br. 187) nije doveo do otkrica koliko je para iz budzeta otislo na dnevnice i putovanja ovdasnjih funkcionera, jedno je ipak postigao. Naime, dva dana po objavljivanju Vesiceve gradjanske putesestvije kroz institucije, reagovao je predsednik gradske vlade Nenad Bogdanovic koji je po zavrsetku redovne sednice obavestio prisutne novinare da od sada, pa nadalje i ubuduce mogu da traze i dobiju sve informacije koje ih interesuju. I da ta privilegija isto tako vazi i za gradjane...

Dobra volja vlasti

Slicno Vesicevom testu, sredinom godine beogradski Centar za proucavanje alternativa (CPA) u sklopu projekta "Odgovornost putem transparentnosti - Ostvarivanje prava na javne informacije u SRJ i Rumuniji" - obavio je eksperiment koji je imao za cilj da pokaze na koji nacin javne institucije omogucavaju pristup razlicitim kategorijama podnosilaca zahteva - gradjanima kao pojedincima, predstavnicima domacih i medjunarodnih NVO, privatnim firmama, medijskim kucama i novinarima. Rezultat eksperimenta je da od ukupno poslatih 25 zahteva (pismenih i usmenih) na razne adrese drzavne administracije na najveci broj nije odgovoreno, odnosno da su kakav takav prolaz imali uglavnom usmeni zahtevi koji su se zasnivali na koriscenju licnog poznanstva.
Ivana Aleksic iz CPA u razgovoru za Dosije istice da su ovaj, ali i slicni eksperimenti zapravo pokazali da jos uvek nema zakonske obaveze koja ce javne sluzbe primorati da na sistematski nacin obavestavaju gradjane o svojim odlukama i radnjama. "To je ono sto je lose. Ne moze gradjanin vecito zavisiti od dobre volje nove ili stare administracije. Medjutim, mozemo konstatovati da je razlika u odnosu na prethodne godine cinjenica da se u sadasnjim uslovima moze ocekivati usvajanje zakona o pravu pristupa i dostupnosti javnih informacija", istice Aleksiceva i dodaje da ce tek u tako definisanoj komunikaciji postojati mogucnost da se na adekvatan nacin vrsi kontrola rada javnih sluzbi, sto je elementaran preduslov za uspostavljanje demokratije.

Nezavidne situacije

U iscekivanju zakonskog primoravanja javnih sluzbi na vecu otvorenost, novinari ce do daljeg u najvecoj meri morati da se oslone na praksu sada zaista cestih, upravo redovnih konferencija za stampu koje priredjuju vodeci ljudi gotovo svih ministarstava i ostalih javnih ustanova i preduzeca. Po prirodi stvari, najintrigantnija druzenja sa novinarima priredjivana su u republickom MUP-u, koji je, stavise, ucinio i presedan organizujuci 12. juna prvu (i poslednju?) konferenciju za stampu Resora drzavne bezbednosti.
Medjutim, u najvecem broju slucajeva, na ovim konferencijama za stampu novinari su dobijali taman onoliko informacija koliko su ministar i njegovi nacelnici bili spremni da daju. Izuzetno, posle vise puta ponovljenih pitanja desavalo se da saopste i poneku informaciju vise, sto ih je istovremeno dovodilo i u veoma nezavidne situacije. Primera radi, ubistvo bivseg pripadnika "crvenih beretki" Zorana Ristovica Prike zvanicno je potvrdjeno tek dva meseca posle otkrivanja njegovog bezivotnog tela, i to posle nekoliko puta ponovljenih novinarskih pitanja o tom slucaju. Takav pristup ostavio je snazan utisak da vlasti i dalje nisu spremne da sve informacije bezrezervno podele sa javnoscu, o cemu na recit nacin svedoci i prilicno restriktivno stavljanje na uvid tajnih dosijea o "unutrasnjim neprijateljima".

Redefinisanje tajne

Kada je rec o dostupnosti informacija iz vojnog domena, prema nacelniku Uprave za odnose sa javnoscu u Ministarstvu odbrane Ljubodragu Stojadinovicu, stvari stoje jos nepovoljnije. "Osnovni razlog je u tome sto se nije krenulo u reformu vojske, pocev od one kadrovske. Zbog toga, svedoci smo da se iz Generalstaba i dalje komunicira po istom ideoloskom obrascu kao i za vreme Milosevica", istice Stojadinovic i navodi da, sa druge strane, Ministarstvo odbrane upravo pokusava da stvori novi model informisanja javnosti kojim zeli razbiti monopol na informacije o tome sta je odbrana drzave.
Cinjenica da su se u 2001. godini u domacim medijima u vise navrata pojavljivale nezvanicne informacije iz policijskih i vojnih "izvora", kao i da su one cesto bile ciljano plasirane iz razlicitih centara politicke moci, ukazala je na hitnu potrebu zakonskog regulisanja onoga sta moze, a sta ne moze biti dostupno kao informacija. "Potpuno je jasno da ni u jednoj drzavi nisu otvorene sve informacije. Medjutim, ono sto mora da se zna jesu kriterijumi zastite informacija. Znaci, precizno, zakonski odredjeno koja informacija, ukoliko bi bila objavljena ili data na uvid, moze da ugrozi nacionalnu bezbednost", istice Ivana Aleksic i dodaje da je osim toga potrebno i zakonsko redefinisanje pojma tajne (drzavne, vojne, poslovne, sluzbene).
Na kraju, za utehu da ipak nije sve toliko beznadezno, svi nasi sagovornici zakljucuju da se nivo prohodnosti kroz institucije pod DOS-ovom upravom nikako ne moze porediti sa prethodno vidjenim stanjem jer - tada bilo kakve prohodnosti, sem one po volji vlasti, tako reci nije ni bilo. Ono sto, prema Miloradu Vesicu, ipak predstavlja neku vrstu upozorenja jeste nepostojanje adekvatnih mehanizama koji bi omogucili pravi uvid u rad vlasti, preko kojeg bi gradjani, ali i novinari mogli da izvrse kontrolu njihovog rada.
"U najboljem slucaju i gradjanin i novinar ce na svoje pitanje dobiti neki odgovor od sluzbenika ili ministra, ali nema nacina da proveri da li je odgovor zaista istinit. Dakle, morace da veruje na rec predstavniku vlasti, sto se bas i ne moze nazvati nekom kontrolom, pogotovo ne u zemlji koja je medju prvima u svetu po stepenu korupcije", istice Vesic.