Protiv monopola

Milos Zivkovic

Sedma verzija prednacrta Zakona o radiodifuziji "prezivela" je dugotrajnu javnu raspravu, i usvojivsi neke od primedaba koje su njeni tvorci (uz saradnju Vlade Srbije) smatrali opravdanim - postala Nacrt Zakona o Radiodifuziji. Izmene su dosle s raznih strana - telekomunikacioni eksperti popravili su odeljak o definicijama i jos neke detalje u vezi s njihovom strukom; "autonomasi" su po obicaju trazili vise od autonomije, ali i dobili vise od autonomije. Tako da se Radiodifuzne ustanove (RTV, prim.ur.) Srbije i Vojvodine osnivaju istovremeno; Radiodifuzna ustanova Vojvodine ima tri umesto dve radio mreze za emitovanje svojih radio programa u Vojvodini, a novosadskoj ustanovi javnog servisa ostaje 60% od pretplate prikupljene na teritoriji Vojvodine. Povrh toga, Izvrsno vece Vojvodine je izjednaceno s Vladom Srbije kada je rec o predlaganju kandidata za clanstvo u Radiodifuznom Savetu Srbije, jer oba organa predlazu po jednog clana.
Srpska pravoslavna crkva izborila se za mogucnost da verske zajednice osnivaju lokalne radio stanice (mada zli jezici postavljaju pitanje sta ce ta ista SPC reci kada, na primer, Adventisti pred Evropskim sudom za ljudska prava budu trazili lokalni radio, optuzujuci Srbiju za versku diskriminaciju, i kada dobiju spor). Novitet je da ista verska zajednica trazi i mogucnost da (uz konsultovanje drugih "tradicionalnih crkava") predlaze jednog clana Saveta, sto od strucne grupe nije usvojeno zbog evidentne nesaglasnosti s nacelom sekularnosti drzave, a i sa evropskim standardima (pojam "tradicionalne crkve" moze biti nije sasvim u skladu s obavezom verske nediskriminacije predvidjenom Evropskom konvencijom o ljudskim pravima).

Zadrzano opredeljenje
Naposletku, Vlada Srbije je trazila da radna grupa razmotri mogucnost povecanja broja clanova Saveta na 15, bez pretenzija da odredjuje ko ce imenovati dodatnih 6 clanova. Posle diskusije u radnoj grupi predlog je usvojen. Ostale sugestije i primedbe su od strane radne grupe odbacene: bilo zbog toga sto se ne uklapaju u osnovni koncept nacrta (npr. Radiodifuzni Savet Vojvodine); ili sto bi usvajanje primedbi bilo necelishodno, bar zasad (npr. 1,5% od RTV pretplate za razvoj kinematografije); ili, jednostavno, sto usvajanje pojedinih primedaba nema veze sa znanjem radne grupe vec s politickim odnosima i procenama... Naravno, Vlada Srbije ce, moze biti, u procesu utvrdjivanja Predloga zakona uneti jos neke svoje izmene, a poslednju rec dace Narodna skupstina Srbije.
Ove izmene, unete u tekst u drugoj polovini decembra 2001. godine, nisu znacajno izmenile temeljne koncepte predvidjene prednacrtom zakona o radiodifuziji. Politicki najosetljivija pitanja, odnosno osnovna opredeljenja s njima u vezi, ostala su ista. Dakle, predvidja se osnivanje Radiodifuznog Saveta kao nezavisne organizacije koja vrsi vlast u oblasti radiodifuzije, cime se upliv politike u ovu osetljivu oblast dodatno otezava, a drzavna televizija se pretvara u javnu sluzbu (javni servis), tacnije u dva javna servisa - jedan za celo podrucje Srbije i jedan vojvodjanski (sto je, inace, nas specijalitet, jer nije uobicajeno da pokrajine imaju svoje samostalne radiodifuzne servise).
Ovom prilikom necemo se baviti tim, javnosti vec dovoljno predstavljenim novitetima koje nacrt sadrzi, vec jednim od onih manje atraktivnih - odredbama o medijskoj koncentraciji. Na njih nije bilo puno zamerki u javnoj raspravi. Doduse, isto se moze reci i za odredbe o reklamiranju, ali se o ovoj oblasti sprema poseban nacrt zakona, pa se rasprave o ponudjenim resenjima vode u okviru te inicijative.

Nevidljiva ruka trzista
Prvo pitanje koje se namece glasi: Sta je uopste medijska koncentracija, i zasto jedan zakon o elektronskim medijima treba da sadrzi i odredbe koje ogranicavaju medijsku koncentraciju? Medijska koncentracija (termin je prevod engleskog "media concentration") zapravo predstavlja skupljanje kontrole nad medijima u okvir jednog preduzeca, grupe ljudi ili u ruke jednog coveka. Rec je, dakle, o monopolu. Gotovo sva evropska zakonodavstva ogranicavaju koncentraciju elektronskih medija, pri cemu se opravdanje za ovo ogranicenje pronalazi u neophodnosti ocuvanja pluralizma (javnosti dostupnih) misljenja i izvora informacija, kao jednog od temelja za ocuvanje i razvoj demokratije.
Drugim recima, evropski zakonodavci shvatili su da je omogucavanje delovanja "nevidljive ruke trzista" u oblasti elektronskih medija suvise opasno za demokratiju u njihovim zemljama, s obzirom na mogucnost uticaja na javno mnjenje koji imaju ti mediji, posebno televizija. Pravila medijske koncentracije imaju i jedan dodatni cilj - omogucavanje lojalne novinarske konkurencije, kako je to nazvao nemacki Savezni ustavni sud. Ovaj cilj svodi se na to da zakon treba da omoguci i pospesi razmenu misljenja i ideja.
Dakle, medijska koncentracija predstavlja gomilanje kontrole nad brojnim elektronskim medijima u jednom centru odlucivanja, i ona se u Evropi ogranicava s obrazlozenjem da su opasnosti koje od nje prete demokratiji vece nego ekonomski dobici koji se ostvaruju nepostojanjem ogranicenja.
Postoji nekoliko osnovnih vidova medijske koncentracije, od kojih nacrt zakona o radiodifuziji ogranicava horizontalnu koncentraciju i tzv. "cross-media ownership", tj. uzajamno vlasnistvo preduzeca koja izdaju stampu i radiodifuznih preduzeca. Ovo znaci da je radna grupa stala na stanoviste da nije svaki oblik medijske koncentracije zabranjen, vec da su zabranjeni samo oni oblici koji omogucavaju "preovladjujuci uticaj na javno mnjenje" jednom emiteru ili osnivacu.
Dakle, zabranjeno je svako narusavanje principa pluralizma misljenja u elektronskim medijima, a radi lakseg dokazivanja da je u konkretnom slucaju doslo do takvog narusavanja sam nacrt uvodi odgovarajuce (neoborive) pretpostavke. Posledica postojanja nedozvoljene medijske koncentracije je neizdavanje, odnosno gubitak dozvole za emitovanje (kada nedozvoljena koncentracija nastupi po izdavanju dozvole). Pri tom, u potonjem slucaju Savet, koji je nadlezan da odlucuje i po pitanjima medijske koncentracije, prvo nalaze emiteru da uskladi svoj status sa odredbama o nedozvoljenoj koncentraciji u roku od sest meseci, pa tek ako emiter to ne ucini, otpocinje postupak oduzimanja dozvole.

Transparentnost vlasnistva
Naposletku, odredbe o medijskoj koncentraciji ostale bi samo mrtvo slovo na papiru, ako ih ne bi pratile i odgovarajuce odredbe o transparentnosti svojine nad medijskim preduzecima. Kako bi inace bilo moguce sprovesti zabranu nekome pojedincu da bude vlasnik vise od jednog elektronskog medija s nacionalnim pokrivanjem, ako bi postojala mogucnost da pravi vlasnici nekog elektronskog medija ostanu skriveni? Doduse, domace zakonodavstvo ne omogucava anonimnost vlasnika nekog preduzeca ili druge organizacije, pa je uvek, s manje ili vise truda, moguce doznati ko su vlasnici emitera. Veci problem predstavljaju neka strana zakonodavstva koja dozvoljavaju anonimno vlasnistvo ("beneficial ownership"), a kako nacrt omogucava ograniceno ucesce stranog kapitala u emiterima - ta mogucnost bi mogla da bude "uvezena" sa stranim kapitalom.
Radi doslednog sprovodjenja odredaba o medijskoj koncentraciji, nacrt sadrzi i odredbe kojima se osigurava transparentnost vlasnistva nad emiterima. Ovo se pre svega odnosi na odredbu kojom se emiteri obavezuju da promene u sopstvenoj vlasnickoj strukturi prijave Savetu, koji proverava da li je planirana promena u skladu s ogranicenjima medijske koncentracije, kao i na odredbu koja zabranjuje stranim pravnim licima iz zemalja u kojima postoji anonimna svojina nad preduzecem da ulazu kapital u emitere u Srbiji. Ovo znaci da strane firme iz Lihtenstajna, sa Kipra, Kajmanskih ostrva i iz slicnih jurisdikcija nece moci da budu osnivaci radiodifuznih preduzeca u Srbiji. Danas, kada je to dozvoljeno, niko ne zna ko zapravo kontrolise TV Kosavu, i ko je vlasnik 49% TV Pink, a tako nesto je nedopustivo s aspekta evropskih standarda.