Ko je čiji posao obavio?

Ivan Torov

Kako god koja afera dohvati vrh rasklimatane koalicije DOS, tako se u carsiji - politickoj ili esnafskoj, isto mu dodje - raspreda "strateska" dilema: ko s kim vise i bolje manipulise. Politicari s medijima ili obratno?
To sto i sadasnja politicka oligarhija radi ili ima ambiciju da cini poznato je od samog pocetka "demokratske price" Srbije. Politicari, kako rece jedan od potpredsednika srpske vlade, vole da ih mediji hvale, tetose, ne vole kad ih stalno nesto kritikuju. I sta je tu lose. Nista, naravno, bar dok ta njihova benevolentna slabost ne predje u zlocudnu naviku da medije drze pod kontrolom ne samo zato da bi se svakodnevno slikali vec pre svega da bi osvojili teren koji ce im, u drustvu sa uvek korisnim drzavnim sredstvima prinude, u perspektivi omoguciti da suvereno i bez ikakve kontrole vladaju.
Tako je bilo od davnina i tu nema niceg cudnog. Tim pre sto se na primeru srpskog novinarstva i njegove kohabitacije sa novom, po mnogo cemu takodje halapljivom vlascu, pokazuje dubina moralnog kraha profesije u proteklih, reklo bi se, petnaestak godina. Ako je u "srecno vreme" Milosevica razlog za tragicni sunovrat vecine "sredstava informisanja" u Srbiji bilo prejako iskusenje saveznistva s vlascu u odnosu na prevelike rizike konfrontacije s njom, zanimljivo je potraziti racionalno objasnjenje zasto ni petooktobarsko "dogadjanje naroda" nije donelo toliko ocekivani i prizeljkivani preokret. Osim uzdaha olaksanja "jer, pobogu, ovi bar nece da hapse, prebijaju i ubijaju".

Zamka politicara
Vise od Pinka i Nedeljnog telegrafa, afere sa ubistvom Momira Gavrilovica (Blic) i objavljivanjem spiska potencijalnih haskih osumnjicenih ili svedoka medju srpskim policajcima (Reporter) pokazuju sustinu profesionalnog moralnog kosmara. Razapeto izmedju prevelike ambicije i skromnih demokratskih, kadrovskih, finansijskih i moralnih potencijala, srpsko novinarstvo ponovo postaje isuvise lak plen dobro (jos za Milosevica) obucenih liderskih i stranackih stabova, njihovih ispostava u raznim drzavnim i paradrzavnim, formalnim i neformalnim, institucijama i kabinetima.
Sve ono sto se nakon "ekskluzivnog" obelodanjivanja afera i skandala ispodesavalo, politicka i pravosudna prasina koja je podignuta, medjustranacki i medjuliderski obracuni koji su zapoceti ili nastavljeni, potvrdilo je da su svoje namere ostvarili samo oni koji su, iz svojih pobuda i motiva, "slucajeve" i proizveli. Politicari su dobili sto im je potrebno: alibi za uzajamno optuzivanje i podmirivanje nerasciscenih racuna, mediji, opet, privremeno (samo)zadovoljstvo da su povecali tiraze i ustalasali javnost, dugorocno - nista vise od varljivog utiska da su "nesto bitno promenili". Krajnji ishod: enigma ubistva DB-ovca Gavrilovica nakon informativne posete Kostunicinom kabinetu ni do danas nije razresena, kao sto nema opipljivijeg raspleta oko famoznog spiska policajaca - kandidata za Hag. Osim sto je agilni ministar policije pozvao svoje podanike da iskoriste prednosti (i pare) "demokratske pravne drzave" i naplate "svoje dusevne patnje" preterano radoznalim novinarima.
Da li se sve to desava voljom politicara, ili zbog izostanka zelje samih medija da zapoceto isteraju do kraja, ili su u pitanju obostrane mutne igre, neka sami citaoci dokuce. Medijima je, posle svega, ostao mucan utisak da su (nesvesno ili svesno, svejedno) obavili "neciji posao", privid da su nacinili "veliku stvar u razoblicavanju istine", u stvari - jos jedno gorko iskustvo da su upali u zamku koju su im politicari postavili.

Bitka s jacim protivnikom
Surova postoktobarska bitka za medijski opstanak stvorila je politickoj oligarhiji sirok manevarski prostor da pod plastom toboznje demokratije i trzisne utakmice (opstaju najjaci, najbolji, naravno, i najposlusniji), po svojoj sustini konzervira stari medijski raspored snaga. Model koji ponajvise odgovara njenoj ambiciji da u novim okolnostima vlada na vec oprobani, Milosevicev nacin. U tom kontekstu, koga jos iznenadjuje sto su i dalje glavni oslonci vodeci drzavni i paradrzavni mediji, sto se drzavni fondovi ubrzano prazne da bi se obecani javni servisi gradjana pretvorili u javne servise politicara, ministara u vladi, stranackih lidera, donacije sa "tamo nekih" nezavisnih usmeravaju na "oprobano nase", sto se radoznala stampa nastoji kompromitovati ubacenim aferama i skandalima "iz dobro obavestenih izvora", sto se onima koji su se godinama hrabro rvali sa Milosevicevom oligarhijom sada obecava ordenje i nista vise od toga. Ni mogucnost da bar budu (stvarno, a ne deklarativno) ravnopravni sa onim koji su nas gurnuli u provaliju, a sada treba da nas povedu u novu svetlu buducnost.
Najgore u svemu tome je sto profesija nema pravi odgovor na sva ta iskusenja. Srpsko novinarstvo je nepopravljivo podeljeno. Umesto energicnog distanciranja, cak i moralne i profesionalne ilustracije onih koji su i zemlju i profesiju do kraja iskompromitovali, vecina medija ponovo pristaje na rezimsku igru. A ona otprilike izgleda ovako: sto se politicara tice, svi mediji su jednaki i ravnopravni. Eto, sami pisite medijske zakone, prepisujte demokratsku Evropu, Bi-Bi-Si, Si-En-En, mi vam se necemo mesati, zaboravite proslost, okrenite se buducnosti. Sta cete vise od toga?
Ispostavilo se, medjutim, da je igra kudikamo lukavija nego sto na prvi pogled izgleda. Slabasno, nemotivisano, finansijski, kadrovski i u svakom drugom pogledu iscrpljeno visegodisnjom bitkom sa bivsim rezimom, nezavisno i profesionalno novinarstvo gurnuto je u obracun sa neuporedivo jacim protivnikom, iza kojeg stoji mocna politicka, drzavna i finansijska nadgradnja. Epilog moze biti samo jedan: cak i ako otpor prkosnih bude takav da iscrpi protivnika, ko prezivi bice dovoljno oslabljen da se s njim moze lako manipulisati i poigravati.

Novac vrti...

Nedelja, 23. decembar, pola sata pre ponoci. Usred srceparajuce filmske price o ljubavnim jadima jedne prelepe manekenke, usplahireni spiker TV Pink najavljuje vanredne vesti i kaze: ljudi, nemojte se igrati, stedite struju ili nam mrak ne gine. Agregati ispadaju jedan za drugim. To je ono zvanicno! "Nezvanicno", "provereno", iz "pouzdanih izvora" u vladi i EPS, uvek budni Pink, medjutim, saznaje pravu istinu o pretecem mraku: upali Crnogorci u srpski sistem i kradu li kradu nasu struju. Ali, ni to nije najgore, nasi smo (iako oni hoce da budu svoji), uostalom svi smo mi na ovaj ili onaj nacin Srbi, odnosno Crnogorci, pa trosili struju ovde ili tamo svejedno je. Problem je, medjutim, sto ukradena struja ne ide obicnom svetu, gradjanima SRJ u Crnoj Gori, vec Aluminijskom kombinatu. A on, zna se, nikakve veze nema ni sa Srbijom ni sa Crnom Gorom. To sto je na teritorije CG puka je slucajnost. Naime, privatizovan je, pa ne moze tamo neki stranac-vlasnik da odredjuje hoce li gradjani Srbije imati struju ili ce camiti pod svetlom sveca. Mrak je, doduse, sutradan stigao, a sa njim i patriotska Pinkova poruka premijeru DJindjicu i ministru Vlahovicu da i sami, kada budu prodavali fabrike, strogo vode racuna da kupci budu provereni (nasi) ljudi. Bar cemo znati da je struja potrosena iz nacionalno-patriotskih, a ne trulih trzisno-profitnih inokapitalistickih razloga.

Mozda najsveziji primer ocigledne dovrsene rehabilitacije televizije Zeljka Mitrovica ne pati od preterane suptilnosti u prikazivanju tehnologije kako je i "najdemokratskijoj vlasti" potreban neko ko ce besprekorno, bez grize savesti, ispunjavati sve sto se od njega trazi i ocekuje. Slucaj je providan, neukusan, pa i otvoreno drzak, bar u meri u kojoj je bila, recimo, zelja Nedeljnog telegrafa da uz pomoc "prijatelja" iz Drzavne bezbednosti, ovekoveci fotografijama istorijski trenutak hapsenja i isporucivanja Milosevica Del Ponteovoj. Ne kaze dzabe narod - novac vrti sto burgija nece!