Slobodan Reljic

To sto kod nas nema istrazivackog novinarstva ni u tragovima, porazna je cinjenica i za profesiju i za drustvo koje sebe dozivljava kao demokratsko

Neki dogadjaji su dijagnoza. U dva poslednja meseca prosle godine ova javnost je bila svedok pokusaja novo-etabliranih medija da se iz "mraka proslosti" na blestavilo "nase svetlosti" izvede "ozloglasena" Marijana Baletic i da se bas na tom "ekstremnom primeru" dokaze nasa sirina (ona nama takvu priliku nije pruzala!), nadmoc "nasih" civilizacijskih ideja, nasa elokvencija i na kraju - trijumf naseg nezavisnog profesionalnog pristupa.
Ali svaki tako promisljen pokusaj se zavrsavao neslavno. U konkretnom slucaju, ni "najnezavisniji" nisu uspevali da ispune tako "lak zadatak". Iz nastupa u nastup duboko prezreno Baletickino ratno novinarstvo delovala je - pred nadmenoscu i nepripremljenoscu za ozbiljna suocavanja - kao nesto sto se, ipak, ne moze bacati u lance pre temeljnih provera i promisljanja. Rezultat: danas Miljana Baletic u ovoj javnosti nije tek "los primer" vec partner (respektibilan!?) u panel diskusijama.
Ovakvi eksperimenti, iako ne ispunjavaju zelje organizatora, verovatno imaju znacajnu ulogu u strukturiranju realne javnosti ovog drustva, a svakako pokazuju da uzviseni projekat "nezavisnog novinarstva" vec mora iz svoje "sjajne izolacije" sici na zemlju i suociti se sa svojim pravim likom u bezosecajnom ogledalcetu istine.

Funkcija novinara
U stvari, taj projekat jeste nastao na iskustvu, znanju, ugledu i moralu boljeg (ili bar manje konformistickog) dela profesionalaca ciji je zaostatak za Evropom i svetom krajem 80-tih bio neznatan, ali se on ubrzo utopio u nesto sto je drustvu vise trebalo nego objektivno pisanje, u jednu bespostednu politicku borbu u kojoj je profesija postajala cinjenica od drugorazrednog znacaja. Danas, "posle oslobodjenja", jasno je da trend nije zaustavljen.
Ova tvrdnja ce postati ociglednija ako profesionalni aspekt stanja u nasem novinarstvu pogledamo kroz za ovu priliku odabranu klasifikaciju po kojoj je drustvena funkcija novinara: a) da prenosi informacije (izvestavanje), b) da analizira i razjasnjava stanja i dogadjanja (analiticko novinarstvo), c) da otkriva javnosti nepoznate a vazne cinjenice o drustvu u kome zivimo (exposé journalism, sto bi se kod nas reklo otkrivacko novinarstvo) i d) da preduzima sopstvena istrazivanja da bi se doslo do saznanja koja vlasti, biznis, drustvene grupe i pojedinci interesno prikrivaju, a koja mogu biti od izuzetnog drustvenog znacaja (investigatory journalism, tj. istrazivacko novinarstvo).

Telali
Podjimo redom. Nasi mediji i novinari uglavnom iscrpljuju svoje snage i inteligenciju na nekriticko posredovanje "politicki korektnih" informacija. Glavnina prostora i vremena popunjava se izvestajima sa konferencija za stampu, iz saopstenja partija i institucija, zatim izjavama portparola ili samih lidera, od ad hoc napravljenih intervjua, te gotovim interpretacijama izvoda iz istrazivanja javnog mnjenja.
Novinari tako preuzimaju ulogu telala koji po carsiji raznose glasine u kojima jedino zna biti tacno ime onog ko je te reci izgovorio. Ponekad (i sve cesce) takve vesti ne sadrze ni odrednicu izvora, nego se in extenso i s punim poverenjem citiraju neimenovani a poverljivi ljudi, sto nasu ionako gluvu javnost pretvara u baru u kojoj je svako kreketanje isto, a prednost se stice mogucnoscu da se neki glas ponavlja bezbroj puta.
Analiticari se onda poduhvataju razlaganja i slaganja recenog, zauzimajuci stavove u kojima se odmah moze prepoznati "linija razdvajanja" koja u dlaku prati pukotinu u DOS-u, kao vladajucem politickom telu. Vise ili manje strasti u analizama pojavljuje se zavisno od trenutnog intenziteta tog sukoba. Analiticara koji bi zastupali neke vandosovske politicke stavove zasad nema, sem u delu (partijske) stampe koja uglavnom ne uspeva da se odrzi na "surovom trzistu".
Otkrivackog novinarstva ovde s vremena na vreme bude u vidu kakvog spiska za Hag, polutajnog dokumenta, neke dojave sa visokog mesta, itd. I u najrazvijenijem novinarstvu i medju novinarima od iskustva, visokog profesionalnog znanja i stabilne etike ovo dostavljanje ekskluzivnosti se pretvaralo u politicku, policijsku ili manipulaciju organizovanog kriminala. Pasivnost novinareve uloge tu ne moze bitno da popravi neki razgovor sa "prijateljima koji o tome sve znaju" ili ovlasna (telefonska) provera. Citava rasprava u javnosti se onda preusmeri sa problema na nagadjanja ili optuzbe - ko bi mogao biti tajni izvor. Drustvena delotvornost takvog novinarstva je ogranicena i nepredvidiva, a medijima obicno donosi kompromitacije i gubljenje javnog ugleda.

Promeniti stereotipe
Istrazivackog novinarstva u nasim redakcijama je bilo nekad davno u skromnim razmerama - a danas ga uopste nema. Nase redakcije nisu organizovane tako da bi se mogli odvojiti pojedinci, a da se ne govori o formiranju timova, koji bi se posvetili dugom, iscrpnom, rizicnom i cesto neizvesnom "kopanju", iako "onoga sto neko ne zeli da bude objavljeno" ima tako mnogo. Korupcija, pre svega. A mi imamo medije koji bez ikakvog osecaja profesionalne grize savesti i pokazivanja bilo kakve zelje da bilo sta slicno poduzmu - prenose ili osporavaju - pisanje zagrebackog "Nacionala" o duvanskoj mafiji.
U udzbenicima novinarstva (zaobici cemo ovde legendarni Votergejt) se moze naci kako su mediji naterali sluzbena tela da priznaju postojanje neobjavljivanih incidenata u nuklearnim zonama, da je tako javnost saznala o 20 do 30 puta vecoj radijaciji od dozvoljene rendgena u centrima za otkrivanje raka, da su anestetici rutinski davani porodiljama mogli (i jesu) da ostete mozak novorodjenceta, ili - i kod nas su svojevremeno prevodjene knjige cuvenog nemackog novinara Gintera Valrafa koji je specijalnim tehnikama istrazivanja menjao pogled javnosti na vec uvrezene stereotipe o gastarbajterima, zutoj stampi i vladinom neustavnom ponasanju.

Dalje od - fraze
Potpuno odsustvo volje za istrazivanjima ne moze se objasniti siromastvom, a sasvim je u suprotnosti sa rasirenom, strasnom i neupitnom optuzbom da su "rezimski novinari" (oni drugi!) u prethodnom periodu bili samo propagandisti jedne lose, neuspesne i retrogradne politike. Ali pocetni stav svakog ozbiljnog istrazivackog novinarstva je da nema vlade koja ce rado podrzavati - nezavisna istrazivanja. Zasad, dok prilicno brojna i uticajna grupa "prvoboraca demokratije" medju novinarima i urednicima razume da bi se drzanje u "ono opasno vreme" trebalo konacno kapitalizovati, takav stav ne moze dalje od - fraze. Kad se jednom zavrsi ta faza "pozitivne depolitizacije", ustanovice se da se generacije nasih i "nezavisnih" i "zavisnih" novinara uopste nisu obucavali da bilo sta ozbiljno rade, a da se ne govori o upotrebi élite techniques i rituals of investigative journalism.
Ovoj neveseloj projekciji nase buducnosti - bez namere da direktno poredimo - dodacemo zakljucak britanske Nolanove komisije (1994) gde je uloga nezavisne i drustveno delotvorne stampe ugrozena onim sto nas tek ceka - komercijalizacijom medija. Dakle: "Sloboda stampe koja bi upotrebljavala fer tehnike istrazivackog novinarstva je nezamenjiv doprinos nasoj demokratiji ... ona (slobodna stampa) ima obavezu da - naravno, odgovorno - ispituje sve na putu zastite standarda u javnom zivotu". U nasem drustvu standarde tek treba uspostavljati. Ideoloska usmerenost i secanja na stare zasluge tu nece biti od velike koristi. To je prosto tezak posao.