Stevan Niksic

Poslednja verzija predlozenog modela zakona o javnom informisanju ("Model zakona o javnom informisanju", NUNS, Medija centar i Beogradski centar za ljudska prava, avgust 2001.) koju sam imao prilike da vidim mogla bi verovatno da posluzi kao neka vrsta osnove za izradu pravog teksta nacrta buduceg zakona, ali samo pod uslovom da se prethodno razjasni ocita zbrka oko nekih od elementarnih pojmova i kategorija u ovoj oblasti, oko kojih se autori i dalje spoticu.

U protivnom, ukoliko pojedini autori i clanovi tima kojem je poveren ovaj posao i dalje budu demonstrirali nesuvisle ambicije da svojim kreativnim doprinosom reformisu i po svom ukusu preurede sve domace medije, da u nase medijsko zakonodavstvo ugrade pravne institute kakvi ne postoje ni u jednoj demokratskoj, a pogotovu evropskoj zemlji, onda bi - cini mi se - bilo mnogo uputnije poveriti ovaj posao nekim drugim autorima, ili jednostavno odustati od namere da se na ovim principima formulise pomenuti zakon.

Osnovni pojmovi
Moja prva i osnovna primedba tice se same definicije pojma "javnog informisanja", sadrzane u clanu 1. uvodnih odredaba predlozenog teksta. Autori, naime, definisu javno informisanje iskljucivo kao "pravo na slobodu izrazavanja misljenja", cime samo potvrdjuju da ne shvataju razliku izmedju "informacije" i "misljenja". Ta konfuzija je, cini se, rezultat nerazumevanje sustinske razlike izmedju dva medjusobno razlicita ljudska prava, koja definise Evropska konvencija o ljudskim pravima: "prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti", i "prava na slobodu izrazavanja", koje ukljucuje "slobodu primanja i saopstavanja obavestenja".
Recena zbrka i nerazumevanje osnovnih pojmova koji bi morali biti predmet ovog zakona kasnije rezultira nizom nakaradnih resenja u predlozenom tekstu, koja se ne mogu protumaciti drugacije nego kao pokusaj autora da ustanove i garantuju jedno potpuno originalno i do sada nigde vidjeno ljudsko pravo svakog coveka i gradjanina da ravnopravno sa novinarima-profesionalcima nastupa (govori, pise, komentarise pojedine dogadjaje i pojave...) u svim medijima bez razlike!

Konfuzno i nejasno
Odredba u clanu 6. ("Informisanje o javnim stvarima"), u kojoj se kaze da se u javnim glasilima "slobodno objavljuju ideje, informacije i misljenja o pojavama i licnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna", nije narocito jasan. Ako je, naime, vec u prethodnim odredbama receno da je javno informisanje u celini slobodno, da ne podleze cenzuri, i da niko ne sme, ni na posredan nacin, ogranicavati slobodu javnog informisanja, onda izgleda nepotrebno posebno isticati da je i informisanje o "javnim stvarima" slobodno.
Sem toga, ocito je da je pojam "javne stvari" u ovom slucaju cudno definisan, jer on ne podrazumeva samo informacije za koje javnost moze da ima opravdan interes, vec i "ideje", "misljenja o pojavama, dogadjajima i ljudima", pa ostaje nejasno kakve su to, i cije, ideje i misljenja koje drzava i zakonodavac u ovom slucaju zele posebno da zastite i garantuju? Naime, kada bi se ova stvar ogranicila samo na informacije, i to samo na informacije za koje se u nekim zakonom precizno odredjenim slucajevima moze smatrati da predstavljaju stvarni interes javnosti (recimo, zastita zdravlja, sprecavanje nezeljenih posledica prirodnih katastrofa, ekoloskih incidenata i sl.), onda bi se verovatno moglo razmisljati i o resenju po kojem bi sredstva javnog informisanja imala ne samo slobodu, nego i precizno utvrdjenu obavezu da te informacije prenesu javnosti.
Inace, svako ko bar nesto zna o prirodi savremenih medija i medijskoj delatnosti, morao bi znati da su u savremenim medijima po pravilu strogo izdvojene informacije od komentara (misljenja, ideja), te da mnogi od njih jednostavno i ne objavljuju nikakve komentare (misljenja, ideje...), nego samo informacije. Ali, buduci da je ponudjeni tekst konfuzan i nejasan, nije moguce ustanoviti sta su autori, zapravo, hteli da kazu.

Protivpravno pribavljene informacije
U poglavlju pod naslovom "Dostupnost javnih informacija" vidljiva je namera autora da se drzavnim organima (cl. 48., 49. i 50.) prepusti da, po pravilu, sami po slobodnoj volji odlucuju koje ce cinjenice i informacije iz svog delokruga rada staviti na uvid javnosti; za prekrsaj odredaba koje bi drzavni organ obavezivale da radi javno i da sve podatke iz svog delokruga rada (koje ne predstavljaju drzavnu tajnu) stave na uvid novinarima i javnosti, nisu predvidjene nikakve sankcije. To je, zaista, apsurdno, pogotovu ako se ima u vidu koja bi sve druga prava utvrdjena ovim zakonom, po misljenju njegovih autora, trebalo da uzivaju sudsku zastitu!?
Clan 7., u kojem se kaze da je "zabranjeno objaviti informaciju pribavljenu na protivpravan nacin, osim ako pretezan interes javnosti da zna opravdava njeno objavljivanje", takodje nije dovoljno jasan i moze u primeni da dovede do nepotrebnih nesporazuma. Ukoliko se zakonodavac odluci da definise ovu materiju, mislim da je najpre potrebno precizirati da je zabranjeno objavljivanje samo onih informacija koje su svesno (umisljajno) pribavljene na protivpravan nacin.
Ukoliko je informacija tacna, a nije svesno pribavljena na protivzakonit nacin, trebalo bi smatrati da novinar nije odgovoran za posledice. Naravno, poseban problem predstavlja resenje po kojem "pretezan interes javnosti da zna" opravdava i objavljivanje informacije pribavljene na protivzakonit (protivpravan) nacin: ko ce, kako i kada u ovakvim slucajevima utvrdjivati taj "pretezan interes javnosti da zna"?

Pitanje "ispravke"
Zelja autora ovog zakonskog projekta da resenjem sadrzanim u clanu 32. ("Zabrana diskriminacije na trzistu javnih glasila") prisili svakog prodavca novina da prodaje sve novine je, mozda, motivisana plemenitim razlozima, ali ona nije realna i suprotna je logici slobodnog trzista. Zato ovaj clan treba brisati.
Nerazumevanje same prirode i funkcije sredstava javnog informisanja (medija), kao i ocita zbrka u pogledu pojedinih ljudskih prava koja bi trebalo da budu predmet ovog zakona dolazi narocito do izrazaja u poglavlju o "Pravima lica na koje se odnosi informacija", a pre svega u odredbama koje regulisu institut "ispravke". Autori, tako, predvidjaju mogucnost da ispravku moze da zatrazi svako lice ciji bi "interes" mogao biti povredjen objavljivanjem neke informacije, samo zato sto je - po misljenju zainteresovanog - ta informacija "nepotpuna". A, buduci da svaki novinar pocetnik zna da je, po prirodi stvari, svaka medijska informacija "nepotpuna" (svaka medijska informacija predstavlja samo izbor cinjenica koje su, po shvatanju novinara i urednika, u tom trenutku bitne i aktuelne, i svaka se informacija moze po potrebi skratiti ili prosiriti, u zavisnosti od raspolozivog vremena i prostora u pojedinim medijima...), ispada da bi po ovom zakonu svako lice na koje se neka informacija odnosi, i cijih se interesa ona tice, moglo da uziva i pravo na "ispravku".
Apsurd je tim veci sto autori u clanu 116. ("Nacelo jednake delotvornosti informacije i ispravke") predvidjaju da se takva "ispravka" ima objaviti "u istom delu glasila, u istom izdanju, u istoj rubrici, na istoj stranici, sa istom opremom, odnosno u istom delu emisije, kao sto je bila objavljena informacija koja se ispravlja, i to pod istim naslovom, a uz oznaku 'ispravka". Drugim recima, ovo zapravo i nije ispravka, u smislu u kojem taj institut poznaju demokratska zakonodavstva i medijski sistemi u savremenim drzavama, gde se ispravka moze zahtevati samo u slucaju pogresno navedenih cinjenica, nego pokusaj zakonskog ustanovljenja i zastite nekakvog opsteg prava na odgovor, na polemiku, na utuk-na-utuk... Kada bi, nekim slucajem, bilo prihvaceno ovakvo resenje, svi domaci mediji bi se automatski pretvorili u svojevrsni polemicki poligon, u nekakav medijski "Hajd park", u kojem bi svaka medijska informacija, a pogotovu komentar, bili propraceni beskrajnim odjecima i reagovanjima, a svi radio i TV programi i sve novine bi svojim prilozima popunjavali u prvom redu zainteresovani ambiciozni slusaoci, gledaoci i citaoci...

Autorizacija intervjua
Problem je, naravno, opet u tome sto u glavama autora ovakvog resenja nije prethodno rascisceno nacelno pitanje smisla prava jednakosti u oblasti javnog informisanja. Svi ljudi (gradjani) pod jednakim uslovima mogu da zahtevaju i primaju informacije, mogu da osnivaju medije, ali - cak i kada su nekim slucajem za to posebno zainteresovani - ne mogu zahtevati da u svemu budu jednaki sa komentatorima svake radio i TV stanice i svakih novina, ne mogu ocekivati da im se garantuje pravo da se pojavljuju u svakoj emisiji svake radio i TV stanice, i u svim rubrikama svih novina, i povrh svega traziti jos i sudsku zastitu toga svoga "prava".
Jednostavno, citavo ovo poglavlje traba preraditi, obezbediti garanciju prava na ispravku iskljucivo u slucaju kada je rec o cinjenicnoj netacnosti neke informacije, s tim sto ce - bas kao sto je to i uobicajeno ne samo kod nas, nego i u drugim civilizovanim zemljama - svaki medij ispravku plasirati na mestu i u formi koja je za to odredjena.
Treba, naravno, brisati i sve odredbe (pocev od clana 134. do kraja ovog odeljka ) u kojima se govori o "pravu na opoziv informacije", koje podrazumeva i nekakvo pravo da se zahteva objavljivanje toga "opoziva". Jer, opet je rec o nekakvom iskonstruisanom pravu lica ciji je "interes" u pitanju, a na koje bi ta lica mogla da se pozovu i onda kada procene da je objavljena informacija "nepotpuna". Tim pre sto, po misljenju autora i ova vrsta "prava" treba da uziva specijalnu sudsku zastitu!
U predlozenom modelu zakona moze se naci zaista gomila suvisnih odredaba, ali i odredaba koje su prosto apsurdne. Karakteristican - mada ne i jedini takav - primer je poglavlje pod naslovom "autorizacija intervjua". Tamo se, recimo, u clanu 144, koji nosi naslov "pravo na autorizaciju intervjua", govori o nekakvom novom pravnom institutu ("Lice koje daje intervju ima pravo da zahteva autorizaciju intervjua; novinar je duzan da licu koje je dalo intervju stavi na uvid tekst intervjua pripremljen za objavljivanje..."), koji bi, valjda, mogla da konstruise samo osoba koja nikada nije slusala radio ili gledala televiziju, pa stoga mozda moze da pomisli da se na tim medijima intervjui prave tako sto se osoba najpre intervjuise, pa se onda napravi transkript snimljenog intervjua, koji ce intervjuisani da pogleda i odobri, pa se onda naknadno montira snimljeni materijal i tek tada emituje...
Ako zaista i postoje osobe sa takvim idejama, a ocigledno je da ipak postoje, jer to je stvarno napisano, ostaje zaista nejasno ko je i zasto bas takve osobe angazovao da pripreme model novog medijskog zakona u Srbiji?