Bojan Toncic

Aljosa Mimica, koautor projekta "Vreme kada je narod govorio" - rubrika "Odjeci i reagovanja" u listu Politika, jun 1988 - mart 1991. godine Rubrika je na neki nacin bila "kolektivno delo", jedna vrsta zatvorenog sistema u kojem se pisma nadovezuju jedno na drugo, medjusobno komuniciraju, sluze jedno drugom kao slagvort, postepeno kanonizuju nesto kao posebnu vrstu ezotericnog jezika - jednom recju, jedno u drugom "odjekuju" i jedno na drugo "reaguju". Stoga se "Odjeci i reagovanja" mogu posmatrati i kao zamrseno polje interakcije koja se polako uspostavlja medu autorima, pojedinim idejama, tvrdnjama, recenickim sklopovima, stilskim figurama..

Fond za humanitarno pravo izdao je krajem prosle godine kompakt-disk sa celokupnim sadrzajem Politikine rubrike "Odjeci i reagovanja" koja je u ovom listu objavljivana od juna 1988. do marta 1991. godine. Autori ovog projekta Aljosa Mimica, profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i istoricar Radina Vucetic sacinili su detaljni pregled tematskog sadrzaja priloga i ucestalosti objavljivanja napisa pojedinih autora, odnosno njihovu strukturu.
Autori u predgovoru, izmedju ostalog, analiziraju kontekst u kojem je rubrika nastala. "Pogubni politicki rezultati ove novinske kampanje, u kojoj je redakcija Politike lukavo prepustila svojim citaocima da, naizgled 'nesluzbeno' i 'spontano', a, zapravo, za njen racun i u 'visem nacionalnom interesu', obave najprljaviji deo posla na indoktrinaciji javnog mnjenja dovoljan su razlog da ova dragocena istorijska gradja bude sacuvana, pregledno predocena i obradjena, te zasad - bar u izvesnoj meri - i protumacena" - konstatuju autori u predgovoru. U razgovoru za Dosije Aljosa Mimica najpre objasnjava motivaciju za realizovanje ovog projekta.

- Slicno pitanje, ali rukovodjen ocigledno drugacijim razlozima, postavio mi je nedavno jedan uceni kolega s Fakulteta: "Zasto se, pobogu, bavis stvarima koje ne zasluzuju paznju jednog istoricara ideja?" Rec je, kaze on, o obicnoj novinskoj rubrici koja je davno "odsvirala svoje", pa nikakve svrhe vise nema kopati po, priznaje on, glupostima koje su izrecene pre toliko godina. Rado sam se slozio s uvazenim kolegom da je rec o glupostima - dodao bih cak da je rubrika "Odjeci i reagovanja" bila svojevrstan stupidarijum - ali upravo zato sto se "formacijski" bavim istorijom socijalnih ideja znam da su cesto i najbesmislenije misaone tvorevine uradjale najpogubnijim prakticnim posledicama. Jedan engleski novinar koji je izvestavao iz Nemacke uoci Hitlerovog napada na Poljsku otprilike je ovako sazeo ondasnje pisanje nacistickog glasila Völkischer Beobachter: "Trudna starica od devedeset i dve godine, sa zapaljenom drvenom nogom, bezeci pred silovateljima preplivala je Vislu."
U ovoj besmislici sazeta je propagandisticka matrica svakog govora mrznje koji sluzi kao priprema za ozbiljnije istrebljivacke poduhvate. Takvu matricu, obojenu zivim lokalnim bojama, proizvodila je i slavna Politikina rubrika. Najpre probuditi nepoverenje prema Drugom, potom proizvesti strah, a onda podbosti i mrznju - eto solidne artiljerijske pripreme za "preventivni" rat. Istoriju, dakle, ne stvaraju samo uzvisene ideje vec i naoko bezazlene bedastoce koje ne treba zaboravljati samo zato sto su bedastoce. A ako jos ustanovite da na stvari nije tek nekoliko "pisama citalaca" u kojima dokoni penzioneri "sibaju nepravilnost" i "zigosu negativne pojave", nego da u tom ludilu ima sistema, da "Odjeci i reagovanja" traju kontinuirano, iz dana u dan, od jula 1988. do marta 1991. godine, da gutaju i do cetiri pune stranice Politike, da se tu "cvet nase inteligencije", predstavljen kao autentican "glas naroda", nadmece u paraliterarnom i kvazinaucnom stvaralastvu sve "na polzu" takozvanih visih nacionalnih interesa - tada uvidjate da ta gradja zaista zavredjuje paznju i da je nikako ne treba prepustiti zaboravu.

"Odjeci i reagovanja" obelezili su jedno vreme. Da li su se nepovratno preselili u proslost?

- Malocas pomenuti kolega, izgleda, deli uverenje mnogih da je Petim oktobrom konacno stavljena tacka na proslost, da je isporukom Milosevica Hagu pribavljena "oprostajnica greha" za sve one koji su zdusno radili na smisljenom zaludjivanju naroda, ustolicenju Vozda i pripremi javnog mnjenja za potonje zlocinacke poduhvate kojima je unesrecen ne samo "onaj drugi" nego i "ovaj ovde". Medjutim, potisnuto ispliva na povrsinu pre ili kasnije. Tako biva s hladnjacama, ali i s recima koje su, u krajnjoj liniji, i dovele do hladnjaca. Uostalom, tu "krajnju liniju" bilo bi pomnijom analizom moguce rekonstruisati.
Nista nam se nije "dogodilo" tek tako, kao plod dejstva nekakve bezlicne sile koja nas je nevidljivom rukom sunovracivala sve dublje u propast, nego su tu crtu svesno povlacili sasvim odredjeni ljudi - najpre oni "od pera", a potom i oni "od akcije".

Nije lose sto je odmotavanje klupka zapocelo od najodgovornijeg, ali konce treba povlaciti i dublje u proslost, da bismo razabrali tacku s koje vise nije bilo povratka. "Odjeci i reagovanja" su - uz Osmu sednicu, Gazimestan, "jogurt revoluciju", "Zutu gredu", "Stari trg" - samo jedna od tih simbolickih prelomnih tacaka na koje treba podsecati upravo sada kada se mnogima cini da je "sve svrseno". Nas projekt je mali doprinos tom naporu koji valja preduzeti na sabiranju, priredjivanju, analiziranju gradje sadrzane u najraznovrsnijim izvorima koji nam jos svezi stoje takoreci pod nosom. U tom smislu je Fond za humanitarno pravo zapoceo realizaciju obimnijeg projekta pod naslovom "Dokumenti o proslosti". Ne bi bilo dobro da nas, posle skoro petnaest godina kolektivnog ludila, sada snadje kolektivna amnezija. Nije rec o zlopamcenju, nego o potrebi da shvatimo mehanizme kojima je kolektivno ludilo bilo proizvedeno.

Kako posle detaljnog iscitavanja sadrzaja rubrike gledate na odgovornost kreatora i autora - krivicnu, profesionalnu, moralnu?

- Sto se tice prve vrste odgovornosti koju pominjete, ne osecam se profesionalno nadleznim da sudim ima li u svoj toj pisaniji na stranicama Politike elemenata krivicnog dela - bilo da je rec o inspiratorima, urednicima ili priloznicima Rubrike. Koliko mi je poznato, postoje zakonske odredbe koje inkriminisu sirenje verske, nacionalne, rasne, itd. mrznje. Ako nekog bude zanimala i ta strana problema, bice dovoljno da pregleda gradju uredno razvrstanu na nasem kompakt-disku.
Kada je rec o profesionalnoj odgovornosti, ona bi se pre svega mogla odnositi na urednike i novinare koji su, s nekom vrstom nezdravog sladostrasca, ne samo "komponovali" Rubriku, ohrabrivali sve te dopisne nacionalne radenike, kolazirali njihove tekstove i izvlacili mobilizatorske naslove, nego i lazirali mnoga od tih "pisama citalaca".

Uzgred bih pomenuo da se u takvu vrstu posla spremno ukljucio cak i Borisav Jovic, ondasnji predsednik Predsednistva Jugoslavije. On u svojim secanjima prostodusno priznaje da se i sam lacao pera: "Napisao sam", poverava se on, "seriju od tri clanka 'Istina o Anti Markovicu' i poslao Slobodanu Milosevicu. On je to dao da se objavi u Politici. Objavice se 5. 6. i 7. avgusta 1990. u nastavcima pod necijim pseudonimom. Moramo ga razobliciti, jer je narod u velikoj zabludi ko je on i sta je on. Mnogi u njemu vide nekog spasioca, ali je on obican prevarant i neprijatelj srpskog naroda" (Poslednji dani SFRJ, str. 173). Iako pod pomenutim datumima nismo pronasli najavljeni feljton - koji je mozda bio "razbijen" u vise pojedinacnih pisama - ovo svedocenje upucuje na zakljucak da su "Odjeci i reagovanja" bili u toj meri znacajno sredstvo politickog delovanja da se potajne saradnje s Rubrikom nisu libili ni najvisi drzavni funkcioneri, cak i da je glavni urednik Politike bio zapravo sam Slobodan Milosevic. O kakvoj je ovde vrsti odgovornosti rec - prosudite sami.
Znacajnijom mi se, medjutim, cini profesionalna odgovornost takozvanih intelektualaca, a pre svega naucnika. Ili, jos odredjenije, istoricara, ekonomista, sociologa. Mnogima od tih cesto najzvucnijih imena nije nimalo smetalo da denunciraju ljude, izvrcu cinjenice, pothranjuju negativne stereotipove o drugim narodima, konstruisu mitove o slavnoj proslosti ili istorijskom poslanju sopstvenog naroda. Kao sto nasa analiza socioprofesionalnog sastava autora Rubrike pokazuje, grupni lideri i najrevnosniji opinion makers bili su upravo "intelektualci", ma sta se pod tim pojmom podrazumevalo. O njihovoj profesionalnoj odgovornosti trebalo je da jos u ono doba, dakle "na vruce", progovore odgovarajuca strucna udruzenja, sudovi casti, ili bar poneki kolega. No, malo je ko nalazio snage i volje da se odupre tom talasu i navuce na sebe gnev "naroda", medju cije bi se izdajice na taj nacin dobrovoljno upisao.
A moralna odgovornost koju pominjete nesto je, kao sto znamo, sto spada in foro interno, pa je tesko bilo koga pozvati pred sud sopstvene savesti. Mozda je dovoljno ne dopustiti mu da se pritaji i/ili pojavi u novom ruhu...

Kako komentarisete zastupljenost glavnih aktera rubrike u medijima danas? Mnogima od njih nimalo ne nedostaje prostora u novinama i vremena u elektronskim medijima.

- Bilo bi svakako zanimljivo proveriti sta se danas, kada je o javnoj sceni rec, zbiva s ondasnjim "velikim herojima" Rubrike, koji su se oglasavali vise puta, cesto dugim, feljtoniziranim esejima na razlicite teme, ali uvek u istom diskurzivnom obrascu ciji su se toposi, ako mogu tako da kazem, vertikalno protezali izmedju "jama" i "neba". Medju najaktivnijim priloznicima nalazimo poznata imena: Jovan Strikovic, Marko Mladenovic, Mihailo Mitrovic, Drago Pantic, Branko Bogunovic, Dusan Pekic, Mirko Vujacic, Dragan Nedeljkovic, Milic od Macve, Tomislav Bandin, Nikola Drenovac, Maks Erenrajh, Radomir Smiljanic, Milos Corovic, Veljko Guberina, Batric Jovanovic... Neki od njih nisu vise medju zivima, drugi su se pritajili jos u doba kada su uvideli da stvar pocinje da klizi nizbrdo, treci su se na vreme preobratili... Neka se tim uporedno-istorijskim istrazivanjem pozabavi neko drugi, ako ima volje. Nisu pojedinacna imena najvaznija, ono sto mene pre svega zanima jeste "kolektivni duh" cijem su uoblicavanju pojedinacni autori doprineli. A i sama Rubrika je na neki nacin bila "kolektivno delo", jedna vrsta zatvorenog sistema u kojem se pisma nadovezuju jedno na drugo, medjusobno komuniciraju, sluze jedno drugom kao slagvort, postepeno kanonizuju nesto kao posebnu vrstu ezotericnog jezika - jednom recju, jedno u drugom "odjekuju" i jedno na drugo "reaguju". Stoga se "Odjeci i reagovanja" mogu posmatrati i kao zamrseno polje interakcije koja se polako uspostavlja medu autorima, pojedinim idejama, tvrdnjama, recenickim sklopovima, stilskim figurama.

Da li je neko od pisama "prejudiciralo" neku politicku odluku?

- Kako da ne! Rubrika "Odjeci i reagovanja" nije bila samo tribina na kojoj takozvani vox populi "odjekuje" ili "reaguje" na neki stvarni ili, cesce, izmisljeni dogadjaj: ona najavljuje, pa i stvara realni dogadjaj. U skladu s duhom Osme sednice, na kojoj je Narod demagoski uzdignut u presudnu politicku instancu, ta "velika narodna tribina", kako su Rubrici tepali njeni tvorci, urednici i naivniji citaoci, trebalo je da posluzi kao legitimacijski osnov za unapred donesene odluke Velikog mestra: eto, narod trazi da maknemo tog i tog "birokratu", da raspustimo ovo ili ono pokrajinsko rukovodstvo. Da (pokusamo da) destabilizujemo ovu ili onu garnituru u drugoj republici.
U toj populistickoj inscenaciji trebalo je stvoriti iluziju da sve odluke bivaju donesene zahvaljujuci neodoljivom pritisku "naroda". Orkestrirana kampanja zapocinje danima pre nego sto se dogadjaj "dogodi". Novi pohod "antibirokratske revolucije", smena, odluka, hapsenje, bojkot, zakon, ustav - sve su to, navodno, samo logicni ishodi autenticne "narodne volje". U nasoj analizi gradje, mi smo to hronoloski neprirodno gibanje predstavili grafikonima, na kojima se lepo vidi kako lavina pocinje da se valja podstaknuta inicijalnim pismom kakvog "prof dr", kako se uvecava brojnim "reagovanjima", te vrhunac dostize uoci samog dogadjaja. Cudno, "odjek" koji dolazi iz buducnosti, "reagovanje" na nesto sto tek ima da se dogodi!
Kakve su prakticne posledice uticaja rubrike na kreiranje javnog mnjenja? Da li se primecuju i danas, kroz populizam politicara i rasprostranjeni nacionalizam i ksenofobiju u narodu?
- U ovoj fazi istrazivanja mi nismo "prostorno" izlazili izvan Rubrike, ako ne racunamo hronologiju dogadjaja koju smo prilozili kao reperni materijal na osnovu kojega je moguce odmeravati distancu izmedju "dogadjaja" i "reagovanja". Rubriku smo posmatrali, rekao sam vec, kao zatvoren sistem, kao "ludilo u kojem ima sistema". Snjezana Milivojevic je na Okruglom stolu koji je, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo, nedavno odrzan povodom izlaska iz stampe nase knjige i CD-a, s pravom primetila - ako sam je dobro razumeo - da bi u narednom koraku trebalo istraziti na kakve su "odjeke" nailazili "Odjeci i reagovanja" i kakav je bio stvarni uticaj te rubrique scandaleuse. Bila bi to neka vrsta sekundarne analize za koju je, medjutim, potrebno uloziti dodatne napore: trebalo bi iz dana u dan pratiti kretanje ondasnjih tiraza Politike, voditi produbljene intervjue s "konzumentima" tog stiva, analizirati parole na mitinzima solidarnosti i istine - cega li vec - koje su se nadahnjivale Politikinim naslovima, pogledati sta je sestrinski medij, tj. Drugi dnevnik TV Beograd, preuzimao iz Rubrike. No, bar sto se mene licno tice, sumnjam da bih imao snage za takvo istrazivanje.
Kada je rec o drugom delu Vaseg pitanja, ne usudjujem se da "vremenski" iskoracim iz Rubrike, te da s danasnje tacke gledanja oslusnem "odjeke" tih "Odjeka i reagovanja". Tu je tesko razabrati sta je "novo", a sta "staro". Jedno je sigurno: ponesto od "duha Rubrike" ostalo je da zivi cak i u svesti onih koji se danas kunu da ne samo sto ondasnja pisma citalaca nisu pisali, nego i da ih nisu ni citali.
Ne mogu a da ne ponovim trivijalnost koje, ipak, nisu svesni ni mnogi prosveceni duhovi: Peti oktobar je samo simbol neceg sto je tek pocelo. Uprkos svim promenama na institucionalnoj ravni, u sferi zakonodavstva, u nacinu funkcionisanja drustvenih podsistema, svemu sto je uradjeno ili sto tek ima da se uradi kako bi u Srbiji pocelo da se zivi bar naizgled normalno, ostaje nesto sto je otpornije od svega - to su dublje mentalne strukture, oni zapreteni slojevi misljenja i osecanja koji ostaju netaknuti dugo posto je promenjena "nadgradnja". Jedan stari pisac je lepo rekao: nije dovoljno svrgnuti tiranina, treba zatomiti tiraniju u dusama.

U kojim se vidovima posle 5. oktobra nastavljaju "Odjeci i reagovanja" u javnom govoru?

- "Odjeci i reagovanja" bili su koncentrat, nadam se da nam vise nikad u takvom zgusnutom stanju nesto slicno nece biti servirano. Ali, tu i tamo i danas nam se nude razblazene doze slicnih gadosti. Ljudi su za sve ove godine pomalo izgubili osecaj ukusa, u doslovnom smislu reci, pa lako gutaju i takve otuzne buckurise. Istina, vise nije rec ni o jamama ni o nebu, nasli smo se najzad na (ovo)zemaljskom tlu, ali nas sada ono zulja, tvrdo je i prilicno neudobno. Treba naci krivca za takvo stanje - a to vise nisu i ne mogu biti ni Slovenci, ni Hrvati, ni Bosnjaci, ni Albanci - da ne govorimo o Vatikanu, Kominterni, masonima, itd. Ostao je samo Zapad, kao takav. I poneka "nasa" prodana dusa. Eno "Glasa citalaca" u Glasu javnosti: "Odjeci i reagovanja" jos zive, ne daju se tek tako. Proslog leta se jedan citalac tih novina ozbiljno zabrinuo nad "cudnim prizvukom" dvostrukog prezimena moje supruge (Jasna Sakota-Mimica, prim. aut.). Nikako da se prostor i vreme zgusnu tamo gde im je mesto: ovde i sada.