Piše Snježana Milivojević

Predsednik Boris Tadić, koji je na izborima 3. februara pobedio sa izrazito pro-evropskim programom, već u prvom predsedničkom pojavljivanju morao je da poziva sugrađane da ne ruše strane ambasade, ne lome i ne pljačkaju strane prodavnice po Baogradu.

Građani koji su, uprkos velike polarizacije, većinski podržali evropsku budućnost, samo nedelju dana posle inauguracije predsednika, obreli su se u državi na novoj raskrsnici, sa novim rasporedom političkih snaga i potpuno suprotnom spoljno-političkom orjentacijom. Ništa od toga nije bilo tema u izbornoj kampanji, a ona na kojoj je predsednik pobedio, potpuno je zaboravljena.

Ove promene oglašene su na mitinzima, uvežbanim u vreme populističkog izvođenja naroda na ulice krajem 80-tih kada je ovde jednom već razarana država i ustoličen nedemokratski režim.

Kako se onda ova većinska izborna volja formirala i o čemu su birači ustvari glasali na predsedničkim izborima? Za većinu njih, kao i za većinu birača u savremenim društvima, izborne kampanje uglavnom postoje kao medijske kampanje. Zbog toga je u svim zemljama rad medija uoči izbora predmet posebne pažnje. Kako mediji izveštavaju, ko definiše izborne teme, da li su kandidati izloženi kritičkom oku javnosti ili ih mediji uglavnom nekritički servisiraju?

Ovim i sličnim pitanjima u kampanji za predsedničke izbore 2008. bavilo se i zajedničko istraživanje NUNS-a i Medija centra. Istraživanje je obuhvatilo po jednu nedelju uoči prvog (11-17 januar) i drugog kruga (25-31 januar) izbora i uključilo je šest televizijskih i pet radio stanica sa nacionalnom fekvencijom i osam dnevnih novina različitog profila, uticaja i tiraža.

Značaj izbora

I predsednički kandidati i država procenili su uticaj medija većim nego mediji sami a i ovoga puta potvrdili da je televizija najuticajniji medij političke komunikacije. Ovi prvi su zato zaposeli mnogo veći prostor nego što su mediji ispunili svojim radom, a Republička radiodifuzna agencija je svojim propisima dozvolila kandidatima mogućnost zakupa izuzetno mnogo vremena (do 90 minuta dnevno, odnosno do 120 minuta na lokalnim medijima), ali "u meri koja bitno ne ugrožava programsku šemu".

Kako je to moguće videćemo, nadajmo se, u izveštaju RRA koji će pokazati koliko to informativnog programa pored ovih 90 minuta propagandnog može da stane u dnevni program a da to ne poremeti programsku šemu.

Od ukupno 250 sati analiziranog TV programa jedna četvrtina (oko 60 sati i pred prvi i pred drugi krug) bila je posvećena izborima. Iznajmljeni termini i reklame činili su tri četvrtine svega što se o izborima mogli videti na televiziji, a u onoj četvrtini informativnog programa 11 odsto bili su prilozi u emisijama vesti, dok su 14 odsto činile specijalne izborne emisije.

Dnevno je, u proseku, na svim televizijima zajedno izborima bilo posvećeno oko 9 sati programa, od čega je oko jedan sat bio informativni. U proseku, na svakoj televiziji je dnevno bilo po sat i po izbornog programa - upravo onoliko na koliko je RRA ograničila trajanje termina za iznajmljivanje.

Ali, u ovaj prosek ulazi i RTS koja na njih nije imala pravo pa se tako, ustvari, u ukupnoj TV ponudi svakoga dana oko deset minuta novinarski pripremljenog programa nadmetalo za gledalačku pažnju sa oko 90 minuta programa koje su kandidati pripremili sami.

Javni servis RTS koji nije imao pravo na iznajmljene termine, nije iskoristio ovu pogodnost da gledaocima ponudi raznovrsnije ili inovativnije informativne programe. Pred prvi krug izbora, otprilike isto koliko su trajali svi programi o izborima na Prvom prpogramu, trajala su obavezna i neplaćena izborna predstavljanja kanidata na Drugom programu. Pojedini kandidati, kojima uz mogućnost obilnog zakupljivanja TV vremena to više nije bila atraktivna prilika za obraćanje javnosti, nisu se trudili ni da se pojave u studiju državne televizije. Umesto ličnog učešća slali su svoje promotivne materijale - iste one koje su u iznajmljenim terminima emitovali na drugim televizijama, pa se potpuno izgubila razlika između programa besplatnog predstavljanja državne TV i iznajmljenih termina na komercijalnim televizijama.

Javna televizija je za sedam dana gledaocima pripremila četiri sata i 11 minuta programa (oko sat i po u emisijama vesti), a komercijalne TV imale su između devet (TV Avala) i 13 sati (TV Košava) programa o izborima.

Uz to, TV B92 imala je znatno duži informativni program (više od dva sata), a skoro dva puta duže trajale su i njene specijalne emisije nego programi koje je pripremila RTS (četiri sata i 20 minuta u odnosu na dva i po, pri čemu je samo jedna emisija suočavanja kandidata trajala sat i po).

TV Fox je sa nešto više od sat informativnog programa i oko sat i po specijalnih emsija još jedina pored B92 komercijalna TV koja pokušavala da balanisra informativne i promotivne sadržaje.

TV RTV Pink je u devet i po sati imala manje od sat informativnog programa, a TV Avala je, na primer, od skoro 13 sati programa imala samo pola sata informativnog dok je sve ostalo vreme ustupila kandidatima kao oglasni prostor.

U ovakvoj ponudi, čak i da je bilo kritičkog i analitičkog novinarskog rada on bi se utopio u moru promotivnog i reklamnog kandidatskog govora koji je trajao skoro devet puta duže. Uporni gledalac, čak i da je gledao sve informativne emsije na svim televizijama video bi tokom jedne večeri (od 18:00 do 24:00 sata) oko sat vremena novinarskih priloga o izbrima, dakle otprilike koliko traje jedna epizoda serije ili više nego četiri puta manje nego što prosečan gledalalc u Srbiji provede pred TV svake večeri. (Četiri sata i 38 minuta prosečno je vreme gledanja televizijskog programa u 2005.)

Prema istraživanjima za 2007. godinu, prosečni gledalac RTS dnevno gleda njihov program 129 minuta. Upravo toliko trajao je sedmodnevni informativni program RTS, pa je prosečni gledalac verovatno samo u jednoj večeri video više zabavnog programa nego što su mu o izborima novinari RTS ponudili za sedam dana.

Neutralna pristrasnost

Televizije su u programu prednost dale Borisu Tadiću, iako je u ukupnom trajanju nešto više vremena imao Tomislav Nikolić. U ovoj na izgled složenoj matematici, televizije su se trudile da u informativnim programa kandidati budu ravnomerno zastupljeni, ali je zato Boris Tadić dobio puno medijske pažnje u svojim predsedničkim pojavljivanjima.

Tomislav Nikolić je to nadoknađivao iznajmljivanjem terminima pa je, na primer na TV Košava, bio dva puta više nego Boris Tadić, dok je na B92 Boris Tadić bio zastupljeniji za oko trećinu vremena.

U vestima svih televizija, onom njihovom delu koji su izdvojeni kao izborne hronike, oba kandidati su dobili približno podjednak tretman ( oko 40 minuta svaki) ali je bilo više izborne aktivnosti iz štab0a Tomislava Nikolića dok je Boris Tadić imao veću podršku izvan kruga neposrednih saradnika.

Naravno, predsednički angažman Borisa Tadića, bar u vestima, trajao je jedan i po put duže nego njegova pojavljivanja u svojstvu kandidata. Televizije su uglavnom na ovaj način uspevale da budu ‘neutralne’ i da podjednako, bez ikakog vrednovanja izveste o aktivnostima oba kandidata, a da Predsednik ipak bude mnogo zastupljeniji u vestima.

Pred drugi krug izbora, na svim televizijama je za više od četvrtinu opao broj priloga u informativnim emisijama (sa 545 na 415), a slično je bilo i u radijskom izveštavanju (sa 160 priloga na 120).

Samo je za štampu drugi izborni krug bio prilika sa porast izveštavanja pa je broj testova sa 652 povećan na 726. I na radiju i u štampi dominirali su kratki prilozi (oko polovine ukupnog broja), ali je istovremeno u štampi, za razliku od radija i televizije, bila jasno vidljiva urednička opredljenost u odosu na teme i kandidate. Pošto su štampani mediji bili mnogo pristrasniji u izveštavanju, porast broja tekstova ukazuje da su novine medij sa mnogo drugačijom vrstom uticaja i da su politički i komercijalni pritisci, pa i izazovi u štampanim medijima drugačiji nego u elektronskim.

Ali i raspodela pristrasnosti bila je prilično ujednačena i u ukupnom sadržaju analiziranih dnevnih novina Boris Tadić je imao više naklonosti štampe nego Tomislav Nikolić. Ali novine su bile veoma jasno opredeljene, pa se recimo afirmativni tretman Borisa Tadića u jednim, gotovo potpuno podudarao sa pozitivnim tretmanom Tomislava Nikolića u drugim novinama.

Međutim, čak je i za tako opredeljenu, a najčešće i sasvim pristrasnu štampu, prva postizborna nedelja donela iznenađene jer je od 726 tekstova samo 24 za temu imalo problem prema Kosova. I u novinama je dominiralo „strateško“ a ne „tematsko“ izveštavanje u kome je mnogo značajnije utvrditi ko će dobiti ili kome će biti uskraćena izborna podrška, lična osporavanja i proceduralna pitanja nego politička ponuda o kojoj će se glasači izjašnjavati.

ISTRAŽIVAČKI TIM

Istraživanje Mediji u predsedničkim izborima u Srbiji 2008. realizovao je istraživački tim NUNS i Medija centra u sastavu:

Ana Nikolić, Bojan Klačar, Tanja Petrović, Ivona Bibić, Danka Ninković, Ana Milojević, Klara Kranjc, Slađana Lazić, Dragana Lalović i Jovana Tripunović.

Timom je rukovodila profesor dr Snježana Milivojević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.