Piše Ivana Jovanović

Sa oko 30 odsto odrasle populacije koja redovno čita dnevnu štampu, Srbija je i dalje na evropskom začelju. Ukupni tiraži dnevnih listova poslednje dve decenije skoro da su nepromenjeni. Promenjena je, medjutim, struktura štampanih medija, pa je tako danas, prema grubim procenama, oko dve trećine od oko 800.000 ukupno štampanih primeraka dnevnih listova, tiraž tabloida.

I u drugim zemljama u tranziciji pokazalo se da sloboda medija na tržištu donosi podjednake šanse i nekvalitetnim novinama. Stručnjaci smatraju da je u Srbiji, veći tiraž tabloida u odnosu na ostalu štampu, posledica promena čitalačkih navika i odraz lošeg životnog stila publike.

Različiti politički efekti

Profesor Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević ocenjuje da tabloidizacija medija u Srbiji ima izrazite političke efekte. Za razliku od zemalja, u kojima su tabloidi uglavnom sinonim za "zaglupljivanje" ili trivijalizaciju javnog života, glavna uloga ovdašnjih tabloida je saplitanje društva na demokratskom putu.

Milivojević ističe da dominacija tabloida na srpskom tržištu nije izraz novinarske izuzetnosti, već podilaženja najnižem ukusu.

"Tabloidi su, uglavnom, spremni da žrtvuju kvalitet u zamenu za finansijsku dobit, u svet štampanih medija unose konzumerizam, tretiraju čitaoce kao kupce i ugađaju njihovoj želji za senzacijom, ili lakom razbibrigom", napominje Snježana Milivojević.

"Srbija nije specifična u odnosu na druge zemlje, zato što su se tabloidi kasnije pojavili. Prva velika razlika je u odsustvu vidljivih komercijalnih motiva za njihovo pokretanje. Tržište u Srbiji je izuzetno haotično i neprozirno", kaže Snježana Milivojević.

Ona navodi da su se krajem 2007. godine, uprkos maloj čitanosti petnaestak dnevnih novina, pojavila još tri dnevna tabloida - "Alo", "Gazeta" i "Sutra",.e bzro ugasio, a prepatsla dva opstaju. "Alo" je deo "Blicove" medijske imperije i klasičan tabloid za razliku od "Blica" koji je po nekim karakteristikama ozbiljan politički dnvenik, a po drugim na ivici tzv, žute štampe.

"Gazeta" i njeno poslovanje enigma su i za najbolje poznavaoce medijskog tržišta.

"Ko se odlučuje za ulazak u izdavački posao bez prethodnog iskustva i ozbiljne analize medijskog tržišta, nije uvek lako dokučiti. Tamo gde su podaci o tiražima nepouzdani, uvid u poslovanje i vlasništvo obično je potpuno nedostupan. Uglavnom se ne zna ko pokreće novine, niti su razlozi za to očigledni, budući da uglavnom nije reč o medijskim kućama", precizirala je Milivojević.

Kako objašnjava, zbog vidljive političke orijentacije novina, reklo bi se da se nova izdanja pojavljuju iz političkih, a ne komercijalnih motiva. Listovi se pokreću zbog javne promocije ideja koje su preživele pad režima u kojem su nastale, ali i pranja prljavog novca - pa i još prljavijih operacija kojima je zarađen - zaštite nezakonito stečenog statusa, ili svega toga zajedno.

Snježana Milivojević naglašava da se razlozi neće znati sve dok su osnovni podaci o medijima nedostupni, tiraž poslovna tajna, a vlasnička struktura privatna stvar.

Druga značajna razlika tabloida u Srbiji u odnosu na ostale zemlje je, kako kaže, izbor tema. Bez izuzetka, po oceni Milivojević, tabloidi u Srbiji u fokusu imaju politički život, a tradicionalno "ozbiljne" teme tretiraju na tabloidni način.

"Apatiju u sređenijim zemljama tabloidi izazivaju odvlačenjem interesovanja od sveta politike, dok je u našim uslovima ostvaruju njenim trivijalizovanjem, privativizovanjem i uzurpacijom javnog domena. Paradoksalno, uprkos skoro isključivom pisanju o politici, tabloidi izazivaju isti efekat za koji ih optužuju i tamo gde o njoj skoro uopšte ne pišu", kaže ona.

Okupirani politikom

Analizirajući pristup i način pisanja tabloida u Srbiji, Milivojević ukazuje da po onome što se u tim listovima plasira čitaoci mogu samo da zaključe da je svaki njihov angažman besmislen, jer žive u svetu u kome je sve oduvek i zauvek isto. Umesto da jačaju kritički kapacitet publike i olakšaju razumevanje stvarnosti, tabloidi šire cinizam i apatiju. Politika je svet ličnih sujeta i individualnih koristi, beskrajnog spletkarenja i afera. Otuda, konstatuje Milivojević, toliki značaj za tabloide ima ‘lično iskustvo’, kao jedini ključ i mera za sve.

"Tabloidi uvek podstiču emocinalni, senzacionalni odnos prema stvarnosti, atakuju na osećanja, a zanemaruju racionalni uvid u događaje. Zato imaju velike naslove i mnogo fotografija, a malo teksta. U potrazi za lakim i brzim objašnjenjem često se oslanjaju na stereotipe i prečice u zaključivanju i uprošćenim prikazivanjem obično nude jedno prihvatljivo tumačenje. Zanemaruju druga viđenja, otežavaju razgovor i obično su isključivi, pa i diskriminatorski prema razlikama. Tako prikazani svet izgleda kao haotični mozaik nepovezanih događaja u kojem je jedino razumno gajiti sve moguće fobije od drugih, od svega različitog ili novog", tumači Milivojević.

Primer "Legija"

Tabloidi se od ozbiljne štampe razlikuju već po izboru tema koje su obično iz sveta zabave, šou biznisa, estrade, bizarnih životnih priča ili crne hronike, a po rečima Milivojević, izdvaja ih i način pisanja, odnosno senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija i nagađanja i dominacija vizuelnih nad verbalnim sadržajima. Njihova treća specifičnost u Srbiji je kompaktnost i politička doslednost tumačenja, upozorava profesorka FPN.

"Sav taj agresivni, mizogini, netolerantni svet, sasvim je u skladu sa političkom odbranom slavne tradicije koju danas personifikuju haški optuženici, preživeli branitelji propale stvari i njihovi zaštitnici. Iza senzacionalnih otkrića ovih novina uglavnom su verzije koje cure iz istih anonimnih ili neimenovanih izvora, raznih delova tajnih službi koje manipulišu informacijama i obezbeđuju vlastiti opstanak stalnom proizvodnjom afera. Zato javnim govorom i dominira prepoznatljiva retorika desnog populizma, nacionalizma i ksenofobije čiji je veliki izvor tabloidna dnevna štampa", smatra Milivojević.

Navodeći primere, ona podseća na list "Kurir" - najpopularniji medju tabloidima u Srbiji u septembru 2007. godine je objavio intervju sa prvoosuđenim za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Intervju je višestruko uzburkao javnost. Osuđenom je postavljeno 400 pitanja na koje su odgovori bili objavljeni u 40 nastavaka. "Kurir" je objavljivanje tog "mega" intervjua najavio kao priliku da osuđenik konačno kaže pravu istinu i otkrije "spektakularne nepoznate" detalje o atentatu, iako je na suđenju za ubistvo premijera, koje je uz velike opstrukcije trajalo tri godine, on detaljno govorio, dok su njegovi advokati neumorno zasipali medije konfuzijama i konspiracijama.

"Iako nije imao nameravani efekat, intervju je pokazao u kolikoj meri tabloidi u Srbiji danas definišu i medijsku i društvenu agendu. Nastojanjem da pred ‘sud javnosti’, tobože, iznesu nove detalje, novine su pokušale da ospore sudsku istinu, da osuđene zločince legitimišu kao sagovornike koji jedini znaju i govore istinu. I u ovom slučaju, nastavile su simbolički rat za odbranu kriminalne prošlosti, lažne slike o ‘pravednom ratu’ za zaštitu Srba van granica Srbije i negiranje sramne uloge raznih bezbednosnih i državnih službi u ratnim i političkim zločinima koji su razorili čitav region", zaključuje Milivojević.

Vlastiti interesi

Sociolog Ratko Božović navodi da je za većinu medija u Srbiji istina odavno postala najmanje važna. Sama ta okolnost, kaže on, govori o tome da mediji, a posebno tabloidi, ne čine ništa da se društveni prostor razbistri, već ga, naprotiv, još viće zamagljuju.

"Stalno se pitam da li su mediji tu, ne zato da bi stigli do prave istine, jasne reči i mišljenja, pa i vrednosnog sistema, već da bi sve to bilo zamućeno i krajnje konfuzno", zapaža on.

Božović smatra da su mediji, posebno tabloidni, u znaku interesa koji stoji iza njih, gazda, političkih elita i moćnika. Tako da su, u skladu sa tim, njihova istina, ili razumevanje stvarnosti određeni zapravo vlastitim interesom pojedinaca ili grupa. Ako interes određuje polje razumevanja stvarnosti, onda nema ništa od kritičkog odnosa i razumevanja, dodaje Ratko Božović.

Kao drugi problem, on navodi nastojanje političara koji su čest predmet pisanja tabloida, da budu prisutni u javnosti, bez obzira gde i kako. To je, uveren je Božović, jedan od velikih problema i nevolja čitavog "nesporazuma" između političkih elita i tabloida.

Ističući da je intriga obeležje tabloida u Srbiji, Božović popularnost i uticaj tabloida tumači činjenicom da su ljudi, u svojoj površnosti i rasejanosti i rđavo izabranom životnom stilu, zapravo blizu tabloidne vokacije i kazivanja o stvarnosti i životu.

"Dekadentni životni stil kao životno opredeljenje i tabloidi takvi kakvi jesu, u velikoj su blizini. Tu se negde može videti utemeljenje tabloida i njihova masovnost, sveprisutnost. Prosto, oni su dospeli do neke virtuelne stvarnosti ili imaginarnog sveta koji je mnogo zabavniji i atraktivniji u svoj svojoj trivijalnosti od svakodnevice koja surovo opstaje oko nas", naglašava Božović.

Ratko Božović je uveren da se o redukovanju uticaja tabloida ne može govoriti, sve dok postoji korelacija između materijalnog siromaštva i duhovne suše na jednoj strani, a na drugoj propala skala vrednosti.

"Tabloidna vokacija opstaje u međuprostoru između starih matrica i onog što se još nije ostvarilo kao temeljna vrednost, a toliko je prihvatljiva zato što smo u toj tranziciji posustali", poručuje Božović.

Lažna dilema

Suvlasnik i glavni i odgovorni urednik lista "Press" Đoko Kesić smatra da tabloidizacija medija u Srbiji - ne postoji.

"To je lažna dilema. Priču o tabloidizaciji Srbije forsira Nezavisno udruzenje novinara Srbije i nekolicina ljudi u NUNS-u", kaže on.

Kesić dodaje da u Srbiji nema tabloidizacije, ali da postoje ljudi koji se novinarstvom bave na tabloidni način i to ne samo u štampi, nego pre svega na televiziji i u drugim medijima. Kesić objašnjava da se u Engleskoj, gde tabloidi dominiraju, ne postavlja pitanje da li ugrožavaju Veliku Britaniju i njihov moral, standarde i zapadnoevropsku kulturu, kao što se u Srbiji postavlja pitanje njihove "opasnosti".

Kako kaže, čitaocima u Srbiji dostupne su i novine koje nisu tabloidi i svako zna šta u takvoj situaciji piše, odnosno čita.

"Druga je stvar što u drustvu uopšte ne postoji odgovornost - ni medija, ni novinara, ni političara, državnih organa... niko ne odgovara za svoj posao na način na koji bi to trebalo da se radi, a ne samo tabloidi, novine", dodaje Kesić.

Za haotičnu situaciju na medijskoj sceni u Srbiji, po njegovom mišljenju, nisu krivi tabloidi, već bi trebalo da postoji sistem koji će da je redukuje. Po njegovom mišljenju, teme kojima se tabloidi u Srbiji bave su "iznuđene", jer ih diktiraju određene okolnosti, iako bi i u Srbiji, objašnjava on, svako radije pročitao s kim spava Madona, nego kakvu je pogrešnu odluku doneo premijer Vojislav Koštunica.

Kesić navodi da je politika primarna, zato što u maloj zemlji poput Srbije ne postoji bogat muzički, filmski, kulturni život, niti kraljevska i brojne lordovske porodice, kao što je to slučaj u Velikoj Britaniji i o kojima tamošnji tabloidi pišu.

"Nije tačno da se i tabloidi u Britaniji ne bave politkom. Bave se kada im to zatreba. Naročito su se bavili ratom u Iraku, podrškom Americi. Zar nisu proglasili Tonija Blera za Bušovu pudlicu", ukazuje Kesić.

Upitan o kritikama na račun rečnika, kao i često neprimerenim fotografijama i komentarima koji se plasiraju na naslovnim stranama tabloida, on napominje da ni u Engleskoj ta vrsta štampanih medija nije "pristojna i nežna", već naprotiv, "krajnje okrutna prema onome ko to zasluži".

"Da li tabloidi pišu istinu ili ne, lako se dokaže, a ako neko laže, čitaoci to prepoznaju i ta novina je osuđena na propast... što se tiče fotografija - ljudi koji rade državni posao i na javnoj su političkoj sceni, moraju da budu svesni činjenice da ih svakog časa neko može slikati i objaviti tu fotografiju", kaže Kesić.

O poslovanju tabloida, prema njegovoj oceni, nema više spora nego u slučaju drugih medija, naročito televizija čijim se transakcijama niko ne bavi.

"Kako tabloidi opstaju, sasvim je jasno - ili ih neko plaća, ili zarađuju sami pare", kaže on i ističe da je vlasnička struktura lista "Press" poznata i da taj dnevnik živi od prodaje i od zarade u marketingu.

U poslednjih godinu dana, dodaje Kesić, "Press" je napravio veliku ekspanziju. Ima oko 165.000 prodatih primeraka, ali Kesić kaže, to košta danonoćni rad i borbu za svaku informaciju i svaki pedalj medijskog prostora.