Piše: Jelka Jovanović

Prošlog meseca dnevni list "Danas" kažnjen je pravnosnažno u dva sudska postupka. Po privatnoj tužbi Ljiljane Kokar iz Zemuna ove novine su obavezane da joj isplate štetu od 350.000 dinara i sudske troškove od 260.025 dinara za taj maratonski spor, a po tužbi Franka Simatovića Frenkija "Danas" je kažnjen sa 200.000 dinara, plus pripadajući sudski troškovi.

Iako sa stanovišta glavnih aktera znatno interesantniji, spor s bivšim prvim čovekom srpskih specijalaca a sadašnjim haškim pritvorenikom Frankom Simatovićem nije izazvao mnogo pažnje, dok je stručnu i profesionalnu javnost zaintrigirao "slučaj Kokar". Proces preti da postane opasan presedan pošto je ova građanka uspela da naplati sopstveni politički angažman. Naime, njeno prisustvo jednom od ratnih anti-NATO koncerata zabeležio je Rojters, čiju je fotografiju izvesno vreme posle tog događaja objavio "Danas", uz komentar svog uvodničara Ivana Torova.

U gotovo osmogodišnjem sporu Sud je, pozivajući se na više zakona, ustanovio da je reč o ličnoj fotografiji i dodelio Ljiljani Kokar naknadu. "Danasu" preostaju još dve mogućnosti - već započeta revizija postupka pred Vrhovnim sudom Srbije i, u slučaju njenog neuspeha, tužba Evropskom sudu u Strazburu.

Ponukano ovim neobičnim slučajem, ali i mnogobrojnim tužbama protiv drugih medija, Nezavisno udruženje novinara Srbije organizovalo je okrugli sto "Sudske presude i sloboda i odgovornost medija", kojem su prisustvovali predstavnici i pravosuđa i medija i na kojem su se obe strane složile da je pravni okvir za slobodu medija u Srbiji čvrst i u skladu sa evropskim standardima, ali da su i dalje uočljivi, a povremeno i nepremostivi, problemi u njihovoj primeni.

"Utisak je da sudovi ne percipiraju da novinarstvo postoji kako bi se pisalo o onome što je javni interes, što uključuje i pitanja o kojima ima sukobljenih stavova. Ukoliko to nije funkcija novinara onda je poruka jasna da se delikatnim stvarima ne treba baviti", upozorio je na tom skupu zamenik glavnog urednika lista "Danas" Zdravko Huber.

Prema njegovim rečima, "slučaj Kokar" nije usamljen - "Danasu" je, recimo, suđeno i presuđeno zbog objavljivanja feljtona predsednika Helsinškog odbora za ljudska prava u Sandžaku Šefka Alomerovića o stradanju muslimana. Ništa manje sporna nije ni presuda po tužbi generala Grujice Davidovića povodom tekstova o problematičnom rekviriranju imovine seljaka u užičkom kraju tokom bombardovanja 1999. godine. Nedugo pošto je naplatio duševne patnje, general protiv koga su pokrenuti krivični postupci, pobegao je iz Srbije.

"Ukupno, posle petooktobarskih promena 2000. do danas našem listu izrečeno je 13 pravnosnažnih presuda, zbog kojih je bio dužan da plati tri miliona dinara", rekao je Huber.

Jedan od autora Zakona o javnom informisanju, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Vladimir Vodinelić, rekao je da je za usklađivanje propisa i prakse neophodna promena svesti u svim segmentima društva o tome da je sloboda medija temeljna, zajamčena Ustavom i međunarodnim pravom i da je kao takvu moraju poimati i sudije i državni organi i opšta javnost, ali i novinari koji često ne znaju gabarite te slobode.

Vodinelić je ukazao i na mešanje politike u suđenja i podsetio na nezakonitu zabranu distribucije lista "Svedok" zbog objavljivanja intervjua s Miloradom Ulemekom Legijom tokom policijske akcije Sablja.

"Tu se pokazalo da nema nezavisnosti pravosuđa i da je to političko stanovište, jer nije bilo uslova za zabranu distribucije", rekao je Vodinelić i istakao da se sud u tom slučaju ogrešio o slobodu medija, jer "napraviti intervju i s teroristom ne može biti grubo ogrešenje".

Kao drugi primer on je naveo presudu nedeljniku NIN zbog prenošenja delova iz tzv. Bele knjige MUP, ali i naveo presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u "slučajevima Lepojević i Filipović" kojima je pokazano "dokle seže odbrana slobode medija". Profesor Vodinelić je naglasio ulogu države u obezbeđivanju mehanizama za poštovanje slobode medija i izražavanja.

Sudija Okružnog suda u Beogradu Dragica Popesku nije želela da ocenjuje rad svojih kolega, ali se složila da sudije nisu dovoljno edukovane za suđenja u ovoj oblasti. Ona se založila za formiranje više specijalizovanih odeljenja u sudovima koja bi se bavila problematikom medija, slobode izražavanja, ali i zaštite privatnosti, jer su u čestoj koliziji s medijskom slobodom.

Naglašavajući da svako ima pravo na grešku, predsednica Društva sudija Dragana Boljević navela je da stranka koja nije zadovoljna presudom, "a to su najčešće obe", ima više mogućnosti za dalji postupak, među kojima je i tužba Evropskom sudu kada se iscrpe prava sredstva u Srbiji. Na sugestiju profesora Vodinelića da sudijama i presude Evropskog suda treba da budu osnov za suđenja, kao i zakoni, Dragana Boljević je ukazala na nonsens da samo u trgovinskim sudovima ima Interneta, dok je ovo komunikacijsko sredstvo drugima nedostupno "iz bezbednosnih razloga".

Pravni zastupnik lista "Danas" Goran Draganić naveo je, ne komentarišući samu presudu, da u "slučaju Kokar" nije reč o privatnoj fotografiji, već o "čistom zapisu koji se odnosi na mnoštvo". Istovremeno, Draganić se založio za korektno korišćenje prava na ispravku i predložio medijima da ih objavljuju u skladu sa zakonom, u istom obimu i na istom mestu gde je publikovan i osporavan tekst, kao i da poštuju pretpostavku nevinosti.

Advokat Dušan Stojković naglasio je da kada zastupa klijenta ne vodi računa o slobodi izražavanja, već nastoji da mu obezbedi najpovoljniji ishod, kao i da je pozadina većine sporova protiv medija želja za novcem, a ne odbrana slobode medija.

Takođe, kako je ocenio, sudije često ne primenjuju zakon jer nemaju suštinsko znanje, plaše se tužilaca i gledaju "samo kako da se izvuku".

"DANASOVA" PITANJA DANAS

Koje sve autocenzorske reflekse treba aktivirati da bi se predosetilo šta bi sve moglo doći pod udar nekog sudije?

Nije li bilo logično pretpostaviti da je neko, kad dođe na javni skup s namerom da iskaže pred što većim brojem ljudi svoj politički ili neki drugi stav, time dao saglasnost i medijima da verifikuju njegovo učešće na tom skupu, jer to doprinosi da poruka do koje je stalo učesnicima tog skupa stigne do većeg broja ljudi?

Ako je tumačenje i primena zakona na način sudije Vesne Stanković korektna, onda većina fotografija objavljenih u novinama može onima koji se na njima nalaze doneti lepe sume, pod uslovom da fotografisani na sudu izjave da nisu dali saglasnost za njihovo objavljivanje.

Da li mediji snose odgovornost ako neko doživi neprijatnost zbog teksta u novinama u kojima nije objavljena nijedna neistina o njemu? Šta ako neko "doživi patnju" upravo zbog istine koju su mediji saopštili o njemu? I šta je uloga medija: da nikoga ne izlažu baš nikakvoj sekiraciji, ili da pišu o javno relevantnim temama? Čini nam se da bi o ovim pitanjima trebalo da razmisle i zakonodavci kod uređivanja informativne delatnosti, a naročito pravosuđe kada odmerava krivicu medija po tužbama onih kojima se nešto što je objavljeno ne dopada.

Jesu li nečije "duševne boli" zbog toga što je nešto objavljeno u novinama (koje veštaci neuropsihijatri znaju da izmere u procenat?!) glavni kriterijum o čemu mediji smeju, a o čemu ne smeju da pišu. Je li za sud relevantan kriterijum javni interes da se o nekim pojavama piše i onda kada to nekome ne godi? Dovedeno do krajnjeg apsurda, može se postaviti sledeće pitanje: smeju li mediji o ikome i ičemu da pišu ako pre toga ne dobiju njegovu saglasnost?