Kragujevačka inicijativa

Piše: Branko Vučković

Inicijativa koja je potekla iz Kragujevca i koju su, pored brojnih gradova iz centralne Srbije, podržali Mađari iz Vojvodine, Bošnjaci iz Sandžaka i Albanci sa juga Srbije, predstavlja i svojevrstan projekat borbe za medijsku decentralizaciju Srbije, ali i za ravnopravan položaj svih subjekata privatizacije u oblasti informisanja

Usvajanje Zakona o glavnom gradu koji je „Studio B“ praktično zaštitio od privatizacije, uneo je potpunu konfuziju u ionako haotičnu medijsku situaciju u Srbiji i dao još jedan argument više Kragujevcu i Nišu da, svoje elektronske medije - Radio televiziju Kragujevac i Nišku televiziju - zadrže u svom vlasništvu.

U članu 8 tog zakona kojim se definišu nadležnosti grada Beograda, piše da lokalna uprava može osnivati televizijske i radio stanice, novine i druga sredstva javnog obaveštavanja (što u prevodu znači da „Studio B“ može da ostane u vlasništvu grada Beograda), iako to ni jednom drugom gradu u Srbiji nije dozvoljeno. Ta zakonska odredba je u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju koji izričito kaže da država, teritorijalna autonomija, ali ni preduzeća i ustanove u državnoj svojini ne mogu biti osnivači javnih glasila.

Takvu mogućnost ne predviđa ni Zakon o radiodifuziji u kome piše da dozvolu za javni servis mogu dobiti samo RTS i pokrajinske radiodifuzne ustanove.

Nakon (ne)očekivanog zaokreta na putu vlasničke transformacije „Studija B“, državnim institucijama zaduženim za privatizaciju medija u Srbiji biće veoma teško, ili potpuno nemoguće, da Kragujevčanima i Nišlijama politički korektno objasne zašto njihove medijske kuće moraju biti privatizovane po svaku cenu, dok se Beogradu velikodušno otvara mogućnost da zadrži političku, finansijsku i svaku drugu kontrolu nad „Studijom B“.

Još teže će im biti da objasne zašto su RTV Vrnjačka Banja, RTV Kraljevo, RTV Zaječar i mnogi drugi mediji u centralnoj Srbiji morali biti privatizovani pod izgovorom da je „država najgori vlasnik medija“, a sada se ispostavilo da, kada je Beograd u pitanju, država i nije tako loš vlasnik.

Ili možda demokratski procesi u centralnoj Srbiji nisu dostigli „beogradski nivo odnosa prema medijima“? Ili je možda privatizacija medija u centralnoj Srbiji manje opasan proces po informisanje nego privatizacija medija u Vojvodini, gde je većina lokalnih medija takođe izuzeta iz privatizacije?

Ovih nekoliko zajedljivih rešenica nikako nisu upućene na adresu „Studija B“ i medija u Vojvodini, već isključivo onima koji su svojim neprincipijelnim odlukama, zarad dnevnopolitiških interesa, proces privatizacije medija pretvorili u haos iz koga će teško izaći. Medijska slika Srbije dodatno je zatamnjena zakonskim improvizacijama, tako da sada u Republici, pored javnog servisa RTS, postoji pokrajinski javni servis, privatizovani mediji, mediji u vlasništvu gradova i opština, mediji u procesu privatizacije i mediji koji su izuzeti iz tog procesa!

Aktuelni vlasnički galamatijas zajedno sa haotičnim nasleđem ne nagoveštava skoro „razvedravanje“ u etru iznad Srbije.

„Za“ i „protiv“ privatizacije

Naravno, sa ekonomskog aspekta privatizacija medija čiji su osnivači lokalne samouprave je neophodna zbog njihove racionalizacije i povećanja efikasnosti, jer je opšte poznato da oni imaju mnogo zaposlenih, da mnogo troše, a malo zarađuju... Ne treba zanemariti ni politički aspekt privatizacije koja bi trebalo da omogući „potpunu političku nezavisnost“ i stavljanje lokalnih medija u isključivu funkciju „interesa javnosti“. Ali, sa aspekta informisanja, svi ti argumenti padaju upravo na „interesu javnosti“ u gradovima širom Srbije koja bi trebalo da bude objektivno i blagovremeno obaveštena o svim važnijim događajima u svojim sredinama.

Evidentno je da javni servis RTS ne može da zadovolji tu potrebu građana.

Sudeći prema dosadašnjim iskustvima, većina elektronskih medija u Srbiji koji su do sada privatizovani ima slabiji informativni program nego pre privatizacije, a u nekima od njih nove gazde nametnule su takve „profesionalne standarde“ zbog kojih su novinari bili primorani da napuste svoje redakcije.

Dalje, medije u Srbiji može da pazati svako ko ima novca, pa radio i televizijske stanice kupuju i ljudi čiji je kapital sumnjivog porekla, a tamo gde medijima upravlja prljavi novac ni „uređivačka politika“ ne može biti bolja.

Na treba zaboraviti i da su medijske prilike u Srbiji daleko od standarda i uslova u kojima posluju mediji u Evropi, pa je zbog toga i njihova privatizacija mnogo specifičnija i kompleksnija nego što je to promena vlasništva u drugim oblastima.

Verovatno zbog svega toga, krajem januara, po drugi put je odložena aukcija za prodaju Radio televizije Kragujevac, a svi su izgledi da će tranzicioni „status qwo“ ove medijske kuće biti produžen na neodređeno vreme, iako je 31. mart 2008. godine označen kao poslednji rok za privatizaciju elektronskih medija u Srbiji.

Malo je verovatno da će radio i TV stanice biti privatizovane u vreme kampanje za lokalne, a možda i parlamentarne izbore.

„Kragujevačka inicijativa“ kojom se zahteva da nekoliko najvećih elektronskih medija van Beograda dobiju status neke vrste regionalnog javnog servisa, zasnovana je na realnoj proceni da će privatizacijom tih medija biti ozbiljno smanjen dostignuti standard informisanja građana u unutrašnjosti Srbije, jer javni servis RTS ne može da „pokrije“ razlišite dnevne događaje širom Republike koji itekako interesuju građane u lokalnim samoupravama.

„Kragujevačka inicijativa“ je u svojim prvim dokumentima istakla da će za većinu elektronskih medija u unutrašnjosti Srbije, privatizacija značiti gašenje, jer bez državnih donacija lokalni mediji ne mogu da prežive. Još tada je istaknuto da će privatizacija biti pogubna po medije koji emituju program na jezicima manjina i „tipovano“ na mogućnost da „Studio B“ bude izuzet iz privatizacije.

„Zakonsko“ zaobilaženje Zakona

Kragujevački stavovi su naišli na razumevanje i odobravanje vojvođanskih vlasti, pa je većina vojvođanskih medija skinuta sa spiska za privatizaciju. Slišno se dogodilo i sa medijima na jugoistoku Srbije koji, pored srpskog, emituju programe na albanskom, romskom i bugarskom jeziku, a svi su izgledi da će iz privatizacije biti izuzeti i mediji u Sandžaku koji emituju programe na srpskom i bošnjačkom jeziku. U međuvremenu, usvajanjem Zakona o glavnom gradu, privatizacioni procesi „zaobišli“ su i „Studio B“, pa se vlasnička transformacija medija svela samo na elektronska glasila u centralnoj Srbiji.

Posle svega što se proteklih meseci događalo u procesu vlasničke transformacije medija, potpuno je neizvesno kako će i kada taj proces biti završen, ali je već sada izvesno da se tom poslu u budućnosti mora pristupiti znatno ozbiljnije nego do sada, kako bi se izbegle greške koje su se događale u dosadašnjoj praksi.

Radio televizija Kragujevac je pokretanjem „Kragujevačke inicijative“ otvorila nekoliko važnih pitanja vezanih za opstanak elektronskih medija u unutrašnjosti Srbije, ali ni na koji način nije opstruisala proces sopstvene privatizacije, uredno i blagovremeno dostavljajući svu potrebnu dokumentaciju Agenciji za privatizaciju, tako da je njena vlasnička transformacija stigla do aukcije.

Vreme između dve otkazane aukcije menadžment RTK je iskoristio za racionalizaciju poslovanja i dalje saniranje dugova nastalih u periodu od 2000. do 2005. godine.

U decembru prošle i januaru ove godine, 24 zaposlenih je uz otpremnine napustilo svoja radna mesta, a istovremeno je znatno smanjen i dug prema honorarnim saradnicima.

Ipak, i pored ozbiljnih priprema za privatizaciju, RTK ostaje pri svom stavu da bi bilo najbolje iznaći zakonsko rešenje koje će omogućiti formiranje regionalnih javnih servisa, a taj njen zahtev dodatno je „ojačao“ Zakon o glavnom gradu koji je Beogradu omogućio da u svom vlasništvu zadrži „Studio B“.