Piše: Dinko Gruhonjić

Na zahtev Izvršnog veća Vojvodine, do 31. marta 2008. godine privremeno je obustavljena privatizacija lokalnih medija na jezicima manjina u ovoj pokrajini „kako bi se pronašao najbolji model njihove privatizacije“.
Bila je ovo zakasnela reakcija vojvođanske vlade na vićegodišnje zahteve manjinskih nacionalnih saveta da država povede računa o činjenici da će privatizacijom ovakvih medija ujedno biti direktno ugroženo i stečeno pravo nacionalnih zajednica na informisanje na maternjem jeziku.

Cinici bi kazali da je ta „zakasnela“ reakcija, gle čuda, usledila nekako u praskozorje predsedničkih izbora, na kojima se očigledno vodila borba za doslovno svaki glas. Raspisvanjem prvo loalnih i pokarinskih, pa vanrednih parlementrarnih izbora to se „praskozorje“ i obuhvatioo čitavu zimu i dobar deo proleća, a nema sumnje da će ući i u leto, pa i mož biti jesen.

Medijska slika

Nije, naime, svejedno za koga će glasati vojvođanski Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, Hrvati i ostali. O „samo“ da se posle izbora pronađe najbolji model privatizacije tih medija.

Ovaj put ostavimo po strani pitanja kao što su „a zašto se o tome nije ranije vodilo računa“ ili zašto se sada, u celokupnu rašomonijadu zvanu privatizacija i deetatizacija medija uvodi novi zaplet...  Drugim rečima, zašto se na neodređeno vreme produžava medijski haos, dodatno začinjen novim Zakonom o lokalnoj samoupravi po kojem opštine, odjednom, opet imaju pravo da osnivaju medije.

Prema podacima pokrajinskog sekretarijata za informacije iz 2004. godine, u Vojvodini ima 35 opštinskih radio stanica, od kojih 24 emituju program na dva ili viće jezika. Vojvođanske opštine imaju i 15 lokalnih televizijskih stanica, od kojih devet emituju program na dva i viće jezika.

Prema podacima pokrajinskog sekretarijata za informacije iz 2004. godine, u Vojvodini ima 35 opštinskih radio stanica, od kojih 24 emituju program na dva ili viće jezika. Vojvođanske opštine imaju i 15 lokalnih televizijskih stanica, od kojih devet emituju program na dva i viće jezika.

Pokrajinski sekretar za informacije Milorad Đurić (DS) smatra da je potrebno izmeniti Zakon o radiodifuziji i Zakon o informisanju, i to tako da se dugoročno obezbedi informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Đurić je ranije ponudio i mogućnost osnivanja lokalnih javnih medijskih servisa, kako bi se izbegla opasnost finansiranja tih medija iz opštinskih i gradskih budžeta, a samim tim i direktni uticaj politike na uređivačke koncepcije tih medija.

Lokalni javni servisi, po njemu, trebalo bi da se finansiraju iz posebnih fondova, a mediji bi do dodatnog novca, namenjenog finansiranju nekomercijalnih programa na manjinskim jezicima, stizali putem konkursa. Đurić se apsolutno slaže sa osnovnom idejom vodiljom da medije treba odvojiti od države, ali i dodaje da je reč o akciji koja sobom nosi i neke velike rizike.

„U prostoru između prevaziđenog etatizma i tvrdoglavog hiperliberalizma mora biti mesta za razumnu intervenciju države“, mišljenja je Milorad Đurić.

Kao uspešan primer ovog principa Đurić navodi prenošenje osnivačkih prava nad novinsko-izdavačkim kućama nacionalnih manjina sa Skupštine Vojvodine na manjinske savete, što se dogodilo 2004. godine. On, doduše, zaboravlja na kritike koje je stručna javnost tada uputila pokrajinskim vlastima i koje su se u mnogo čemu pokazale kao umesne. Naime, te manjinske medije formalno finansiraju manjinski nacionalni saveti, a manjinske nacionalne savete u najvećoj meri finansiraju pokrajina i republika, što, ako stvar banalizuje do kraja, opet znači da se i ti mediji finansiraju iz budžeta.

Obaška što su na mestu i kritike da je uređivačka koncepcija tih listova vrlo bliska pogledu na svet čelnika manjinskih nacionalnih saveta. Koji su, u većini slučajeva, partijski ljudi.

Zahtevi

I dok je na snazi poziv Grupe za reformu medijskog sektora Skupštini Srbije da ponovo razmotri odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom gradu kojima je prevdiđena mogućnost da lokalne saouprave osnivaju medije iz Vojvodine dolaze „disonantni tonovi“. Profesorica novinarstva sa novosadskog Filozofskog fakulteta Dubravka Valić Nedeljković ukazuje da dosadašnja iskustva sa privatizacijom medija koji emituju program i na manjinskim jezicima govore da to nije primer dobre prakse.

„A ako se ne nešto ne sprovodi kako valja, onda to treba zaustavitiö“, ocena je Dubravke Valić Nedeljković.

Publicista Tomislav Žigmanov smatra da država do sada nije našla za shodno da pronađe model kojim bi se zaštitilo pravo nacionalnih manjina na informisanje na maternjem jeziku.

„Privatizacija medija u načelu nije loša i ona treba da se sprovede do kraja, ali se paralelno moraju izgraditi mehanizmi sa pratećim načinima finansiranja, kako bi se zadržao dosadašnji stepen i obim ostvarivanja prava na informisanje na maternjem jeziku, koje u Vojvodini postoji viće decenija“, kaže Žigmanov.

Sve u svemu, čitava priča nalikuje na stari štos zvani „Kvaka 22“. Nepobitna je činjenica da, u slučaju privatizacije medija koji imaju i sadržaje na manjinskim jezicima, novim vlasnicima ne bi bilo u interesu da te programe zadrže i u budućnosti, jer su izrazito nekomercijalni i ne-samoodrživi.

Isto tako, fakat je da bi takva, nekontrolisana, privatizacija narušila ustavom garantovano pravo na informisanje manjina na maternjem jeziku. I na kraju, viće je nego jasno da bi vraćanje na stari recept finansiranja medija iz opštinskih i gradskih budžeta značilo veliki korak unazad u ionako kilavoj reformi medijskog sistema u Srbiji.