Piše: Milan Antonijević

Sprovođenje odluka Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija smatra se u razvijenim zemljama prirodnom obavezom jedne države i znak je njene zrelosti i poštovanja međunarodnog prava.

Slučaj Željka Bodrožića, koji je YUCOM-ov pravni tim vodio prvo pred domaćim pravosuđem, a potom i pred Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija, navodi na zaključak da Srbija, uz izuzetke pojedinih institucija, nije dorasla sistemu međunarodnog prava i da svoje međunarodne obaveze olako shvata.

Ovako oštar zaključak zahteva detaljniju analizu slučaja Bodrožić, jedine odluke Komiteta za ljudska prava UN s prostora bivše Jugoslavije, koja je ovih dana dobila svoj epilog.

Ipak rođeni za reforme

Slučaj Bodrožić započinje tekstom „Rođeni za reforme“ u lokalnom nedeljniku Kikindske, januara 2002. godine u kojem je autor Željko Bodrožić opisao političku scenu koja je obeležila prvu godinu tranzicije u Kikindi. Rezigniran činjenicom da se posle demokratskih promena ništa značajno nije promenilo, jer su na čelu nove demokratske vlasti ostali čelnici stare, Bodrožić se kritički osvrnuo na tadašnje stanje u Kikindi. Između ostalih Kikinđana koje je „prozvao“ u svom autorskom tekstu, a koji su na ovaj ili onaj način bili povezani s politikom i Miloševićevim režimom, Bodrožić je kao primer dešavanja na tadašnjoj političkoj sceni u Kikindi pomenuo i nekadašnjeg člana Sekretarijata Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije i direktora fabrike „Toza Marković“ Dmitra Šegrta.

Samo dan kasnije Dmitar Šegrt Opštinskom sudu u Kikindi podnosi privatnu krivičnu tužbu protiv Bodrožića, okrivljujući ga da je u spornom tekstu o tužiocu izneo: „... Nakon što je Tozine milione spiskao na kampanju SPS-a i JUL-a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što su ga ’skembali’ u haški zatvor, tepao ’moj drug Dmitar’, nakon što je sa Šešeljom organizovao proteste zbog ’ćorkiranja’ druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih trenutaka koje je doživeo u prvoj polovini prošle godine (postao šef socijalista u saveznom parlamentu i član najužeg rukovodstva), uvidevši da ’nema više trte-mrte’, odlučio je da ’pokaže srednji prst’ svojoj partiji i postane ’veliki pobornik’ reformi koje sprovodi Vlada druga, ops - gospodina kancelara Đinđića...“, te da je na opisan način Bodrožić izvršio krivično delo uvrede i klevete iz Krivičnog zakona Srbije i tražio od suda da ga za navedena dela oglasi krivim.

Presuda OpŠtinskog suda u Kikindi

Sudija Opštinskog suda u Kikindi oglasila je Željka Bodrožića, novinara iz Kikinde, krivim za izvršeno krivično delo uvrede i osudila ga na novčanu kaznu, kao i na plaćanje sudskog paušala i troškove sudskog postupka privatnom tužiocu Dmitru Šegrtu.

Iako je sudija utvrdila da su svi navodi koje je Željko Bodrožić u svom kritičkom tekstu o generalnom direktoru IGM Toza Marković Dmitru Šegrtu tačni i nesporni, kao npr. da je Šegrt bio visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, da je dok je bio u toj partiji, a posle hapšenja Slobodana Miloševića, učestvovao u mitinzima podrške Slobodanu Miloševiću, da je sam Slobodan Milošević pre hapšenja javno na televiziji izjavio da mu je Dmitar Šegrt drug, da postoji izveštaj (koji je upućen anketnom odboru Skupštine Srbije) radnika fabrike Toza Marković (fabrike u kojoj je Šegrt bio direktor), kao i da postoji zahtev za sprovođenje istrage od strane OJ tužioca protiv Šegrta, zaključila je da je Bodrožić izvršio krivično delo uvrede.

Prema stavu sudije Opštinskog suda u Kikindi Sarić Radin, bez obzira na to što nema ni laži ni klevete, što su sve činjenice koje je Bodrožić izneo na račun Šegrta tačne, „ceo tekst je uvredljiv s obzirom na to da su upotrebljene reči kojima se šteti časti i ugledu tužioca Šegrta“. Sudija dalje smatra da u ovom slučaju nije reč o ozbiljnoj kritici, jer upotrebljeni izrazi (koji se posebno naglašavaju navodnicima) ne predstavljaju izraze koji se upotrebljavaju u ozbiljnoj kritici. 

Sud u Kikindi nije prihvatio ni Bodrožićevu odbranu da je tekst pisan u sarkastičnom stilu, jer je okrivljeni Bodrožić „upotrebio reči koje predstavljaju žargon, a ne književni govor koji bi bio primeren kritici“. Jednostavnije rečeno, Željko Bodrožić je osuđen za uvredu, iako je sve što je u kritičkom članku rekao o Dmitru Šegrtu tačno, jer nije koristio književni govor.

Osim toga, sudija u presudi poučava novinara Željka Bodrožića da „nije smeo koristiti reči kao što su spiskao, skembali, tepao, ćorkirali, trte-mrte, srednji prst, ops - gospodin, Slobin podupirač“, a naročito da nije smeo posebno da ih naglašava koristeći znake interpunkcije, ako je želeo da svom tekstu da ozbiljnost.

Sudija se posebno osvrće i na slobodu informisanja i zaključuje da ova sloboda predstavlja i obavezu novinara da se u vršenju svoje delatnosti pridržava načela profesionalne etike i društvene odgovornosti.

Na presudu Opštinskog suda u Kikindi advokati YUCOM-a, kao branioci tuženog Bodrožića, blagovremeno su izjavili žalbu Okružnom sudu u Zrenjaninu.

Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu

Drugi korak ka krivičnoj osudi Željka Bodrožića preduzima Okružni sud u Zrenjaninu koji, takođe u rekordno kratkom roku, odlučuje o žalbi YUCOM-a.

Tako, okružni sud u Zrenjaninu novembra 2002. godine odbija kao neosnovane žalbe branioca i okrivljenog Željka Bodrožića i potvrđuje navedenu presudu Opštinskog suda u Kikindi.

Kao najbitniji razlog za odbijanje žalbi Okružni sud u Zrenjaninu navodi da u ovom predmetu nije bilo potrebno da se odredi veštačenje (na okolnosti da li upotrebljene reči u tekstu Željka Bodrožića imaju uvredljivo značenje), jer je „jedino sud ovlašćen da oceni da li reči napisane u navedenom tekstu okrivljenog imaju uvredljivo značenje i to prvenstveno sa aspekta značenja reči u svakodnevnom govoru, te je ovde suvišno bilo kakvo veštačenje stručnjaka šta je sadržina i smisao pojedinih reči“.

Okružni sud zatim detaljno obrazlaže i zbog čega su pojedine reči koje je okrivljeni Bodrožić upotrebio uvredljive, pa tako: - „spiskao“ jeste uvredljivo jer označava „neopravdano trošenje novca ili neracionalno trošenje novca - proćerdavanje“, a to vređa tužioca Šegrta kao rukovodioca.

Deo teksta u kojem okrivljeni Bodrožić konstatuje da je tužilac Šegrt pokazao „srednji prst“ svojoj partiji (misli se na Miloševićevu Socijalističku partiju Srbije pošto je Milošević svrgnut s vlasti), sud kvalifikuje kao „simbolično pokazivanje muškog polnog organa, kao nekulturan gest osobe koja to čini“. Sud dalje navodi da kada se za nekog kaže da pokazuje srednji prst onda se ta osoba želi prikazati kao nekulturna i primitivna, a ako je osoba koja se optužuje da je pokazala srednji prst stvarno i pokazala srednji prst, onda je bilo „osnova za krivičnu odgovornost te osobe“, ali Željko Bodrožić i pored toga nema prava da takvu osobu prikazuje kao primitivnu i nekulturnu tako što će reći da je pokazao srednji prst.

Okružni sud posebno analizira reč „tepao“ i zaključuje da to što je Bodrožić rekao da je Sloba (misli se na Slobodana Miloševića) „tepao moj drug Dmitar“ znači da okrivljeni Bodrožić tužioca Šegrta svodi na nivo deteta jer se u svakodnevnom životu samo deci tepa, a svođenje tužioca na uzrast deteta nesumnjivo je omalovažavanje jer je tužilac „zrela, odgovorna i odrasla osoba“.

Ukazivanje Bodrožića i advokata YUCOM-a da je Šegrt u svojim govorima koristio govor mržnje, prema mišljenju žalbenog veća Okružnog suda u Kikindi, apsolutno irelevantno je, jer svi oni koji su povređeni govorom mržnje Dmitra Šegrta mogli su da traže sudsku zaštitu, njegovi govori su mogli da budu podvrgnuti kritici, „ali se ne mogu koristiti za omalovažavanje i vređanje privatnog tužioca, kao i vređanje njegovog dostojanstva, jer dostojanstvo i čast čoveka niko ne može oduzeti“.

Okružni sud u obrazloženju, a povodom „srednjeg prsta“, izriče i ovu ocenu u odbranu časti i dostojanstva čoveka „... sve do nedavno osuđenima za zločin mogla se izreći i smrtna kazna, ali sve do trenutka lišavanja života osuđeni je imao pravo na ljudsko dostojanstvo“.

Okružni sud smatra da je namera omalovažavanja vidljiva, što proizilazi iz izbora reči koje „imaju uvredljivu sadržinu i koje su u novinarskom tekstu posebno stavljene i pod znake navoda. Jasno je stavljen naglasak na značenje ovih reči koje su imale uvredljivo značenje“.

Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu odluka suda postaje pravnosnažna i protiv nje se ne mogu izjavljivati redovni pravni lekovi.

Na ovom mestu neophodno je naglasiti da je presudom Okružnog suda, u veoma kratkom roku za naše pravosuđe, ovaj krivični postupak okončan. Činjenica da je bilo potrebno nešto više od devet meseci da se donese pravnosnažna presuda mogla bi se smatrati rekordnim vremenom i to bi zahtevalo pohvalu za efikasnost našeg pravosuđa. Međutim, kvalitet same presude i izneti stavovi i suda u Kikindi i suda u Zrenjaninu ne daju nam za pravo da dajemo bilo kakve pozitivne ocene ovog postupka. O političkim pritiscima i motivima donošenja ovakve presude u kratkom roku možemo samo nagađati.

Mesec dana kasnije YUCOM podnosi inicijativu Republičkom javnom tužiocu protiv navedenih presuda i od njega traži da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, ali ovaj predlog zamenik Republičkog državnog tužioca ubrzo, aprila 2003. godine, odbija s kratkim obrazloženjem da nije pronađen osnov za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti ni protiv presude Opštinskog suda u Kikindi, niti protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu, kojima je Željko Bodrožić oglašen krivim.

Time se ovaj krivični postupak okončava. Međutim, Bodrožić, uz YUCOM, nastavlja borbu za pravdu, ovog puta pred međunarodnim telima, tj. Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Moramo napomenuti da u tom trenutku nije postojala mogućnost obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, jer Srbija nije bila članica Saveta Evrope. 

Predstavka Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija

Kada su sva pravna sredstva za zaštitu prava iscrpljena, maja 2003. godine pravni tim YUCOM-a u ime Željka Bodrožića podnosi predstavku Komitetu za ljudska prava UN na osnovu Fakultativnog protokola Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima kojom se traži da Komitet utvrdi da je Srbija (tada Srbija i Crna Gora) ugrozila slobodu izražavanja koja je garantovana članom 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

Odluka Komiteta UN

Komitet za ljudska prava UN na 85. zasedanju novembra 2005. godine usvaja Stav povodom predstavke pravnog tima YUCOM-a u slučaju Bodrožić u kojoj utvrđuje:

1. da država (Srbija i Crna Gora) nije dala dovoljno argumenata da je bio potreban krivični progon i osuda za krivično delo uvrede kao neophodne mere za zaštitu prava i ugleda g. Šegrta, da u članku Željka Bodrožića prilikom izražavanja njegovog mišljenja, nije došlo do neopravdanog narušavanja prava i ugleda g. Šegrta, a pogotovo ne za primenu krivične sankcije.
2. Komitet posebno konstatuje da u uslovima javnih rasprava u demokratskom društvu, a pogotovo u medijima, koje se odnose na ličnosti iz političkog života, pakt posebnu vrednost pridaje neometanom izražavanju. Iz toga sledi stav da osuda autora, a i na njoj zasnovana presuda na predmetnom slučaju, predstavljaju kršenje člana 19, stav 2 Pakta.
3. U skladu sa članom 2, stav 3 Pakta, država je dužna da autoru obezbedi delotvoran pravni lek, uključujući i:
   • ukidanje osude
   • restituciju kazne na koju je autor bio primoran
   • naknadu sudskih troškova koje je autor platio, kao i
   • kompenzaciju za kršenje prava utvrđenih paktom.
4. Komitet za ljudska prava UN podseća da je potpisivanjem Fakultativnog protokola država priznala nadležnost Komiteta, te da tako ima obavezu da svim pojedincima na svojoj teritoriji obezbedi prava priznata Paktom, ali i da Komitet za ljudska prava UN očekuje da:
   • u roku od 90 dana država potpisnica informiše o merama koje je preduzela da se ovi stavovi sprovedu u delo
   • kao i da se država obaveže da ove stavove Komiteta objavi.

Time je državi Srbiji ostavljeno da sprovede sve naloge stava Komiteta za ljudska prava UN i o tome u kratkom roku izvesti Komitet.

Međutim, umesto ispunjavanja svojih preuzetih obaveza, država Srbija se preko svojih institucija borila da odluka u slučaju Bodrožić nikada ne bude sprovedena. Ministarstvo pravde, koje je u tom trenutku vodio Zoran Stojković, trudilo se da pronađe izgovore za nepostupanje po odluci UN Komiteta za ljudska prava. U jednom trenutku YUCOM, kao zvanični odgovor, dobija dopise od Ministarstva i preskliping zemalja koje ne poštuju odluke Komiteta kao što su Malezija, Koreja, Šri Lanka, Filipini i drugih.

Ovakav neodgovoran odnos prema odlukama međunarodnih tela bio je povod da se NUNS i YUCOM u više navrata obraćaju i Ministarstvu pravde, Kancelariji predsednika Republike, Službi za ljudska i manjinska prava i drugim institucijama, kao i da se ponovo obraćaju UN Komitetu za ljudska prava.

Vrhovni sud Srbije stavlja tačku ukidanje osude Bodrožića

Nada da će se odluka Komiteta za ljudska prava UN sprovesti javlja se sa detaljno obrazloženim Zahtevom za zaštitu zakonitosti koji podnosi Republičko tužilaštvo Vrhovnom sudu Srbije kojim je traženo da Vrhovni sud Srbije ili ukine, ili preinači presude Opštinskog suda u Kikindi i Okružnog suda u Zrenjaninu 2002, tako što će Željka Bodrožića osloboditi optužbe da je izvršio krivično delo uvrede na štetu privatnog tužioca Dmitra Šegrta.

Ovo predstavlja i poslednju šansu da se presuda protiv Željka Bodrožića poništi i time ispuni najvažniji nalog iz odluke Komiteta za ljudska prava UN.

Vrhovni sud Srbije novembra 2006. godine ovu mogućnost gasi svojom presudom u kojoj samo kratko konstatuje da zahtev za zaštitu zakonitosti odbija kao neosnovan.

Odlukom Vrhovnog suda, koja je bezmalo stala na jednu kucanu stranu, nestaje mogućnost da se ukine presuda kojom je Željko Bodrožić oglašen krivim.

Isplata naknade štete

Time preostaje nastavak borbe za ispunjenje ostalih naloga iz odluke UN Komiteta za ljudska prava, tj. naknada štete Željku Bodrožiću zbog nepravedne osude i naknada isplaćenih kazni i troškova postupka. S promenama u Vladi i Ministarstvu pravde 2006. godine Bodrožić i YUCOM dobijaju saveznike i pokazuje se dobra volja Ministarstva za ispunjenjem preostalih obaveza države Srbije.

Ipak, brojni pritisci medija, obraćanja NUNS-a, Željka Bodrožića, YUCOM-a, bili su potrebni da bi se ovaj proces uspešno okončao potpisivanjem sporazuma o isplati nematerijalne štete, koji su potpisali Željko Bodrožić i u ime Ministarstva pravde Snežana Malović, državni sekretar. Tim sporazumom država se obavezala da Željku Bodrožiću isplati iznos od 800.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete, troškova postupka i isplaćene kazne.

Ovaj sporazum, koji je potpisan u prostorijama Vlade Srbije, pokazao je spremnost Ministarstva pravde da bar delimično ispravi propuste Vrhovnog suda i obešteti Bodrožića, ali činjenica je da krivična osuda ostala na snazi i da se Bodrožić i danas vodi kao osuđivan.

Da li je slučaj Bodrožić presedan u pravnom sistemu Srbije

Napominjemo da je celokupan proces obeštećenja Željka Bodrožića okončan više zalaganjem pojedinaca iz institucija, ali sistemsko rešenje budućih slučajeva nije pronađeno. Modalitet pronađen za isplatu nematerijalne štete može se koristiti, ali se u pogledu ukidanja presude ne možemo oslanjati na ovaj primer.

S Ministarstvom pravde utvrđena je neophodnost promena Zakonika o krivičnom postupku, kao i Zakonika o parničnom postupku, gde bi se unošenjem izmena morala dati osnova za ukidanje presuda koje kasnije bivaju osporene pred telima UN, kao što je bio slučaj sa Željkom Bodrožićem. Takve odredbe već postoje u pogledu presuda Evropskog suda za ljudska prava, ali se i njima može staviti zamerka da ne omogućavaju automatizam ukidanja presuda, već višem sudu ostavljaju mogućnost da presudu osporenu pred ESLJP preispitaju, a samim tim i da je potvrde, ukinu ili preinače.

Štetu nastalu radom sudija plaćaju građani

Nepravedno je da sudija, donošenjem pravnosnažne presude, više ne snosi nikakvu odgovornost za svoj rad. Naknada štete zbog nesavesnog rada sudija po presudama Evropskog suda za ljudska prava, kao i po odlukama Komiteta Ujedinjenih nacija, isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije. Time se odgovornost s lica koje je svojim nesavesnim radom prouzrokovalo štetu prevaljuje na građane, koji uplaćuju sredstva u republički budžet.

Neophodno je u naš pravni sistem uneti i odredbe o odgovornosti državnih organa, u ovom slučaju sudija, za donošenje odluka koje kasnije budu osporene pred međunarodnim sudovima i drugim međunarodnim telima. Kako je u slučaju Bodrožić šteta prouzrokovana presudama sudova, bavićemo se samo pravosuđem, uz napomenu da se prema analogiji ovaj sistem mora ustanoviti i za odluke drugih državnih organa i institucija.

Uvođenje direktne odgovornosti za štetu prouzrokovanu neosnovanim presudama i drugim odlukama dovelo bi do povećanja svesti samih sudija, kao i do povećanja odgovornosti za svoj rad.  

Napomena: Za pisanje ovog teksta korišćena je hronologija slučaja Bodrožić koju je sastavio pravni tim YUCOM-a, kao i tekst Biljane Kovačević Vučo, a autor je bio Bodrožićev pravni zastupnik.