Piše: Svetozar Raković

Na isteku 2009. godine Savet za štampu je i formalno registrovan u Agenciji za privredne registre. Srbija tako ulazi u red zemalja u kojima postoje takva samoregulatorna tela kao efikasni instrumenti usmeravanja medija da bolje služe interesima javnosti.

Posle više od dve godine pregovaranja i usaglašavanja novinarskih udruženja i poslodavačkih asocijacija štampe, i formalno su se stekli svi uslovi za konstituisanje Saveta za štampu. Osnivači prvog samoregulatornog tela za štampane medije u Srbiji koje će brinuti o poštovanju Kodeksa novinara jesu Nezavisno udruženje novinara Srbije i Udruženje novinara Srbije u ime novinarskih udruženja i Asocijacija medija i Lokal pres ispred poslovnih udruženja. Formiranjem Saveta u Srbiji će zaživeti specifična medijska porota koja će svojim kolegama novinarima javno ukazivati da i na brdovitom Balkanu, u tržišnoj utakmici za što većim tiražom i profitom, postoje pravila koja se moraju poštovati.

Ovaj etički sud za štampu imaće 11 članova koje će birati njegovi osnivači kao svoje neposredne predstavnike, ali i kao reprezente najšire javnosti. U skladu sa nedavno usvojenim Statutom, novinarska udruženja NUNS i UNS izabraće po dva predstavnika, tri će imenovati Asocijacija medija, a jednog Lokal pres. Preostala tri člana Saveta, predstavnike javnosti, biraće osnivači konsenzusom, na osnovu javnog konkursa.

Rešavanje predstavki i izricanje javnih opomena

Ključna uloga Saveta za štampu, odnosno njegove Komisije za žalbe, manje više je jasna - rešavanje predstavki građana na sadržaje štampe i izricanje javnih opomena redakcijama koje krše etičke standarde propisane Kodeksom. Savet će posredovati između oštećenih pojedinaca i redakcija kako bi im pomogao da reše međusobni spor i izbegnu neprijatne rasprave na onom pravom sudu.

U delokrugu Saveta jeste i unapređenje dijaloga u oblasti novinarske etike, tumačenje profesionalnih standarda i davanje smernica za prilagođavanje Kodeksa novinara Srbije novim izazovima. Jedan od zadataka i ciljeva Saveta za štampu jeste jačanje ugleda i nezavisnosti medija.

U uslovima nekontrolisane samovolje izvršne vlasti mediji oslobođeni političkih pritisaka i ucena nelegalnog biznisa nisu mogući, zaključak je poznavalaca medijskog života Srbije do kojeg su novinari Dosijea došli u traganju za odgovorom na pitanje da li uopšte postoji osnova za slobodu javne reči i misli u Srbiji.

Jasno je da će Savet ovakvu svoju ulogu moći da ostvaruje samo ukoliko bude stekao ugled među izdavačima štampe i u najširoj javnosti, odnosno ukoliko bude radio nepristrasno i energično, ma koliko to zvučalo pretenciozno ili parolaški. Nesumnjivo je da će već na samom početku, kada Komisija za predstavke bude „većala“ po prvim predstavkama, njeni članovi pokazati koliko su spremni i voljni da bez pardona „sude“ po slovu i u duhu Kodeksa novinara Srbije. Takođe, nema spora da vansudskih tužbi protiv novinara i novina može biti neuporedivo više nego u evropskim zemljama u kojima ovakva samoregulatorna tela postoje decenijama i gde štampa, ma koliko šarena ili tabloidna bila, svoju slobodu retko zlorabi povređujući elementarna prava i slobode građana.

Kodeks novinara Srbije, prvi takav dokument koji su krajem 2006. zajedno usvojila oba novinarska udruženja (NUNS i UNS), za neke ovdašnje medije kao da ne postoji. Gotovo svakodnevno stranice pojedinih dnevnih i nedeljnih novina u kojima preovlađuju krv i suze štampaju se u koloru koji to naglašava. Tragični događaji i same žrtve predstavljaju se bez i trunke saosećanja, osumnjičenima za krivična dela presuđuje se i pre podizanja optužnica, maloletnici su često glavni „junaci“ problematičnih fotografija i tekstova u kojima se, po pravilu, pedantno beleže njihova imena i adrese... Posebna istraživačka novinarska dostignuća jesu izmišljene intrige i pikanterije iz privatnih života javnih ličnosti, neargumentovane optužbe, olaki sudovi, nacionalne i verske diskvalifikacije, uvrede i prostakluci... Sve to plasira se na udarne stupce i stranice pod firmom javnog interesa. Kultura dijaloga, korektnost, kodeks, nepristrasnost, etika, znanje, obrazovanje, provera činjenica, potisnuti su u drugi plan. U tom apsolutno slobodnom novinarstvu bez granica štiti se samo identitet izvora informacija koji je i kod očiglednih izmišljotina iz zone sumraka „pouzdan“, „dobro obavešten“, „ozbiljan“, „verodostojan“...

Medijski stručnjaci, predstavnici novinarskih udruženja, glavni i odgovorni urednici, direktori, vlasnici, osnivači i izdavači većine dnevnih novina i nedeljnika u Srbiji, odavno ukazuju da je Kodeks novinara Srbije samo preduslov za sređivanje haosa u štampi, ali da poštovanje etičkih i profesionalnih pravila treba da bude u nadležnosti jednog reprezentativnog samoregulatornog tela, sastavljenog od predstavnika novinarske profesije, medijske industrije i javnosti.

Potrebu osnivanja takvog tela definitivno je potvrdila Studija izvodljivosti „Uspostavljanje samoregulatornog tela - saveta za štampane medije u Srbiji“ urađena 2007. godine za NUNS (autori Snežana Smolović Green i Lidija Kujundžić), uz pomoć Misije OEBS u Srbiji. Istraživanje je obuhvatilo glavne i odgovorne urednike i poslovodstva 19 štampanih medija - 13 dnevnika i šest nedeljnika, kao i predstavnike novinarskih udruženja.

Najveći deo (84 odsto) učesnika u istraživanju ne samo da su iskazali spremnost da podrže takvo samoregulatorno telo, već su predložili njegove nadležnosti, način rada i finansiranja. Približno 85 odsto ispitanika navelo je da Savet treba da prati i izveštava o radu štampanih medija, a 82 odsto da bi prema sopstvenoj inicijativi Savet trebalo da reaguje na nepravilnosti u radu štampanih medija. Kao bitan način delovanja 73 odsto ispitanika navelo je postupanje po žalbama. Gotovo 80 odsto ispitanika smatra da Savet za štampane medije treba da ima pravo direktnog sankcionisanja, s tim što je 76 odsto pod tim mislilo na moralne sankcije, 30 odsto na novčane kazne, a 21 odsto na moralne i novčane kazne.

Da bi moralna sankcija imala efekta većina ispitanika smatra neophodnim da odluke Saveta budu javne, objavljene pre svega u štampanom mediju na koji se data odluka odnosi.

Samoregulacija u svetu

Medijska samoregulacija u raznim oblicima danas postoji u približno stotinjak država sveta, a najrazvijenija je u Evropi, kolevci samoregulacije, gde različiti modaliteti kolegijalnih etičkih foruma postoje u 31 državi. Prvi Savet za štampu osnovan je 1916. godine u Švedskoj, a drugi 1928. u Finskoj. Veliki zamah medijske samoregulacije dogodio se u drugoj polovini 20. veka, kada su saveti za štampu formirani u Velikoj Britaniji (1958), Nemačkoj (1956) i drugim evropskim državama.

Na velikom seminaru Saveta Evrope 1998. u Strazburu samoregulacija je, uz zakonodavstvo i uređeno medijsko tržište, uvršćena u najvažnije regulativne instrumente medijske industrije. Ukazano je tada da samoregulacija značajno pomaže kreiranju normi, ali i da kroz etički nadzor deluje preventivno i proaktivno. Ocenjeno je i da samoregulacija nije štetna, i da se pokazala prihvatljivom za čitalačku publiku i najširu javnost koja reaguje na novinarske i medijske nekorektnosti. Skup u Strazburu doneo je zaključak da je medijska samoregulacija specifična potvrda demokratičnosti pojedinog medijskog sistema i preporučio zemljama koje nemaju samoregulatorna tela da ih bez odlaganja osnuju.

Osnivači optimisti

Već naredne 1999. godine osnovana je Asocijacija nezavisnih saveta za štampu Evrope (Alliance of Independent Press Councils of Europe - AIPCE) sa sedištem u Londonu. Godine 2003. osnovana je i svetska asocijacija medijske samoregulacije Word Press Councils (WPC).

Osnivači Saveta za štampu uvereni su da će samoregulacija i u Srbiji značajno doprineti poštovanju Kodeksa novinara. Na pitanja o ulozi, načinu rada i mogućim rezultatima Saveta, za Dosije su govorili predsednica NUNS-a Nadežda Gaće, predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović, predsednik Asocijacije medija Veselin Simonović i predsednik Lokal presa Vladan Filipčev.

DOSIJE: Kako vidite ključnu ulogu/misiju Saveta za štampu?

Nadežda Gaće: Savet mora autoritativno, nepristrasno i javno da žigoše neprofesionalnost i neetičnost koji su se, nažalost, odomaćili u srpskim medijima. Samo tako se novinarstvu može dobrim delom vratiti kredibilitet, kako bi mediji svoju osnovnu ulogu podredili javnom interesu.

Ljiljana Smajlović: Brzo, fer i jeftino odlučivanje o sporovima između medija i čitalaca.

Veselin Simonović: Savet ne bi trebalo da ima bilo kakvu misiju. Morao bi da bude samoregulatorno telo izdavača i novinara, koje će posredovati u žalbama oštećenih građana i novina i magazina.

Vladan Filipčev: Savet za štampu svojom samostalnošću i samoregulatornom intencijom treba da zauzme dominantnu ulogu u pružanju doprinosa uređenju medijske sfere koja je suštinom i načinom Izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju postala još zapuštenija. Medijska sfera je tako postala potencijalni poligon za obračunavanje s medijima, pogotovo za one na lokalnom nivou, ukoliko se na umu imaju propisane kaznene odredbe koje se prema nezvaničnom tumačenju predstavnika pravosuđa ipak neće primenjivati. Međutim, one su svojom rigoroznošću kod pojedinih medija i novinara već proizvele neželjenu pojavu, a to je samocenzura.

DOSIJE: Koje su najvažnije ingerencije Komisije za žalbe Saveta za štampu?

Nadežda Gaće: Javno izricanje opomena i kritika novinarima i medijima koji iz bilo kojeg razloga krše etičke i profesionalne principe i standarde. Ničiji interes u medijima ne sme biti iznad interesa javnosti.

Ljiljana Smajlović: Iznošenje javnih stavova o predstavkama građana.

Veselin Simonović: Najvažnija ingerencija je izricanje javne opomene (kazne) medijima koji su se oglušili o kodeks novinara.

Vladan Filipčev: Najvažnija je medijacija između oštećenih pojedinaca, institucija i redakcija i iznošenje javnih opomena u slučajevima kada je konstatovano kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije.

DOSIJE: Ko treba da budu članovi Komisije za žalbe?

Nadežda Gaće: Da bi Komisija stekla potreban ugled u javnosti neophodno je da njeni članovi budu ljudi nespornog autoriteta i kredibiliteta, odvažni i neumoljivi, jer će u svom radu ponekad morati da se zamere i veoma moćnim medijima i njihovim vlasnicima.

Ljiljana Smajlović: Članovi Upravnog odbora Saveta za štampu. Od ključnog je značaja da to budu ljudi koji će umeti da vagaju standarde profesije i interes javnosti. Potrebne su ugledne ličnosti koje su spremne da se zarad principa nekada nekome i zamere, pa ako treba i onima sa kojima u drugim sferama života, na primer u politici, slično misle.

Veselin Simonović: Članovi komisije biće predstavnici izdavača, novinarskih udruženja i stručne javnosti, što je sve i određeno Statutom i osnivačkim aktom. Podsetio bih vas na činjenicu da je i NUNS jedan od osnivača Saveta i da smo sve dokumente jednoglasno usaglasili. Članovi komisije bi trebalo da budi ugledni novinari ili urednici ispred Asocijacije medija. Lično ću se kao predsednik Asocijacije medija zalagati da u komisiju predložimo takve ljude. Isto bih preporučio i novinarskim udruženjima. Treći stub komisije, koji joj daje dodatni autoritet, jeste stručna javnost. Nadam se da ćemo zajednički izabrati najbolje kandidate.

Vladan Filipčev: Nesporno je da će od sastava Komisije zavisiti njen autoritet. Verujem da će to imati na umu svi osnivači kada budu birali svoje predstavnike što je, u skladu sa Statutom Saveta, njihovo autonomno pravo.

DOSIJE: Očekujete li da će mediji poštovati odluke Komisije?

Nadežda Gaće: Poštovanje odluka Komisije jedno je od najvažnijih pretpostavki za uspeh medijske samoregulacije. Ukoliko u svom radu budu zaista principijelni i nezavisni, realno je očekivati da će Savet i njegova Komisija nailaziti na odobravanje, ali i na žestoke otpore i osporavanja.

Ljiljana Smajlović: Očekujem.

Veselin Simonović: Članice Asocijacije medija (poslovnog udruženja izdavača) obavezale su se da će poštovati odluke Komisije. Medije koji nisu u našoj asocijaciji na to ne možemo naterati, niti bi trebalo da se njima bavimo. Za njih je merodavan jedino sud.

Vladan Filipčev: Nadam se da će do toga doći, ali ukoliko se u obzir uzmu iskustva po tom pitanju drugih mnogo razvijenijih i uređenijih društava od našeg, onda ne treba ni preterivati u očekivanjima. Na primer, jednoj Norveškoj trebalo je nekoliko godina da ovo telo uvede u praksu i da ono bude prihvaćeno od strane medija.

DOSIJE: Kakve predstavke protiv medija će najčešće podnositi građani?

Nadežda Gaće: Predstavke će biti raznovrsne, a najvećem broju zajednički će biti protest protiv medijskih zloupotreba koje se ponekad čine iz neznanja, ali daleko češće pod diktatom konkretnih interesa.

Ljiljana Smajlović: Žaliće se na tekstove u kojima je povređeno njihovo pravo i ugroženo dostojanstvo.

Veselin Simonović: Neću da budem prorok. Komisija bi morala da razmatra sve predstavke i da ih jednako tretira, bez obzira na to da li ih je uputio ministar, bankar ili opančar.

Vladan Filipčev: Pretpostavljam da se građani u početku neće odlučivati na to da se žale Savetu za štampu, odnosno Komisiji za žalbe, ili će se to dešavati u vrlo malom broju. Da bi do toga došlo neophodno je da Savet za štampu prethodno stekne poverenje kod samih medija, a potom će to po principu spojenih sudova da se dogodi i kod čitalaca.

DOSIJE: Može li konsenzus kao način odlučivanja Komisije otežati donošenje odluka?

Nadežda Gaće: Princip jednoglasnosti svakako otežava donošenje odluka, ali ovakvo samoregulatorno telo nije ni bilo moguće formirati bez saglasnosti svih njegovih osnivača koji nisu uvek na istoj strani. Najvažnije je da te razlike ne ugroze ulogu i rad Saveta i njegove Komisije.

Ljiljana Smajlović: Može, ali u profesionalnom sastavu moguće je postići konsenzus o profesionalnim pitanjima.

Veselin Simonović: Konsenzus je neophodan, jer ovu instituciju shvatam kao samoregulatorno telo, a odluke donete jednoglasno više obavezuju one na koje se odnose.

Vladan Filipčev: Može, ali je konsenzus neophodan kako bi odluka Komisije imala potreban kredibilitet.

DOSIJE: Da li će Komisija svojim radom smanjiti broj sudskih postupaka protiv medija?

Nadežda Gaće: To jeste jedan od ciljeva samoregulacije. U evropskim državama u kojima su Saveti za štampu postali deo medijske tradicije na taj način je značajno smanjena potreba sudskog arbitriranja između oštećenih i medija.

Ljiljana Smajlović: Očekujem da - da.

Veselin Simonović: Nadam se da hoće. Svima će smanjiti troškove, ali to nije najbitnije. Lično mislim da će Savet i Komisija naterati medije da budu profesionalniji.

Vladan Filipčev: Svakako da hoće i to smatram jednim od najvažnijih motiva za formiranje Saveta za štampu. Takav rezultat najbolje će osetiti upravo oni osnivači koji u prvi mah nisu bili naročito zainteresovani za formiranje ovog samoregulatornog tela u Srbiji.

Pionirski posao Saveta Medija centra

Beogradski Medija centar, u saradnji sa Uneskom, formirao je februara 2005. godine Savet za štampu. Ovo telo, sastavljeno od iskusnih, uglednih novinara, pratilo je i analiziralo koliko se poštuju profesionalni i etički standardi i principi u štampanim medijima. Jedanput mesečno na konferencijama za novinare članovi Saveta saopštavali su rezultate monitoringa kojim su neprekidno bili obuhvaćeni dnevni listovi Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Glas javnosti, Kurir i Press, i povremeno nedeljnici Vreme, NIN, Evropa i Nedeljni telegraf.

U godišnjem izveštaju Saveta, iz aprila 2006, ukazano je da se profesionalni standardi i novinarska etika masovno krše, ali i da su javne kritike Saveta doprinele izvesnim pozitivnim promenama, što navodi na „zaključak da je stalni monitoring rada medija važan činilac u nastojanju da se osigura poštovanje elementarnih pravila novinarske profesije“. Savet je otuda podržao ideju NUNS-a i UNS-a o potrebi formiranja stalnog medijskog saveta.