Zakonodavni okviri i praksa u radu medija u Srbiji

Digitalizacija radiodifuznog sistema u Srbiji mora biti okončana do 2012. godine
Obaveza državi, emiterima i građanima

Emiteri se odmah uključili. Novi televizori nisu neophodni. Prelazak u sredu 4. aprila 2012. Ključno je pitanje dividende. Digitalna televizija u Srbiji razvija se od 2002. Jedan korak umesto dva. Neće biti pirata, ali biće šuma programa. U Evropi najviše pogođene lokalne televizije

Raspravom „Digitalizacija, obaveze i rokovi“ održanom 11. septembra Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) okončalo je projekat „Specijalizovani Dosije - Zakonodavni okviri i praksa u radu medija u Srbiji“ koji je sproveden uz podršku Fonda za otvoreno društvo. Srbija je obavezna do 2012. godine da sprovede digitalizaciju radiodifuznog sistema i za taj veliki korak neophodna je opsežna tehnološka priprema, ali i priprema ljudi u radiodifuznom sistemu i širokog auditorijuma.

Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a:  Ovo je šesti okrugli sto u okviru projekta koji NUNS radi uz podršku Fonda za otvoreno društvo o medijskoj reformi i reformi medijskog zakonodavstva. Današnji okrugli sto specifičan je po tome što je posvećen jednom poslu budućnosti, a problemu današnjice, a to je digitalizacija.  Neću vas suviše zamarati, samo ću vas obavestiti da će rasprava kao i ranije biti objavljena u dnevnom listu Danas. Nadam se da će dati elementarne odgovore na pitanja šta su zahtevi koji se postavljaju pred državu, medijski sistem, šta je to što građani mogu da očekuju od digitalizacije, kakve su mogućnosti, prednosti i obaveze, zaključno sa onim čuvenim pitanjem - hoćemo li morati svi da kupujemo nove televizore.

U odgovoru na ta pitanja pomoći će nam Jelena Surčulija iz Ministarstva za telekomunikacije koja je jedan od najvećih eksperata iz te oblasti. Sa nama je Slobodan Kremenjak koji je preuzeo ulogu moderatora i državna sekretarka iz Ministarstva kulture Nadica Momirov. Ali, pre njih, pozdraviće vas predsednica NUNS-a.

Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a: Mislim da država Srbija kasni u nečemu što je obećala da će 2012. biti deo sistema i da je u pisanju Strategije o digitalizaciji napravljeno niz propusta. Digitalizacija nije samo pitanje telekomunikacija i zbog toga mi je vrlo drago da je ovde i Nadica Momirov, državna sekretarka za kulturu i informisanje, pošto mislim da je i Ministarstvo moralo biti mnogo aktivnije u tome šta jeste digitalizacija i kako za to treba da se pripremimo.

Slobodan Kremenjak, moderator i član Radne grupe za izradu medijskih zakona: Mi smo svi ovde mladi pa se verovatno ne sećamo vremena pre televizije, ali nas ima koji se sećamo kada je ona bila crno-bela, što je možda poslednja velika tehnološka promena koju je televizija doživela. Vrlo je važno da ovde krenemo od pretpostavke i činjenice da zapravo nije reč samo o tehnološkim promenama. Digitalizacija podrazumeva mnogo veće, dublje, korenitije promene nego što je bilo koja čisto tehnološka promena u samoj televiziji do sada bila.

Postavlja čitav niz problema pred nas. Jedan, o kojem će Jelena pretpostavljam govoriti, jeste problem tranzicije sa analognog na digitalno emitovanje, a drugi, koji je možda još važniji, je te način na koji ćemo mi regulisati, urediti i postaviti čitav sistem kada se izvrši tranzicija u tom novom digitalnom dobu.

Tranzicija sama po sebi jeste samo prvi korak, kasnije nas čekaju mnogo ozbiljniji problemi i  da prosto otvorimo diskusiju na ovu temu da nam se ne bi, kao u nekim drugim tranzicijama, desilo da nam traju po 20 godina, da ovu jednu malu tranziciju pokušamo da završimo brže nego što obično završavamo tranzicije.

Jelena Surčulija, pomoćnica ministra za telekomunikacije: Meni je drago da je NUNS danas organizovao ovaj okrugli sto jer su mediji i novinari svakako više zainteresovani za samu tematiku implementacije Strategije. Mi smo imali ovakav slični skup u utorak u Medija centru u organizaciji ANEM-a, gde smo takođe imali priliku da razgovaramo o strategiji digitalizacije, a s obzirom na to da je sada više medijskih udruženja i novinara, kratak osvrt na to kako se došlo do usvajanja ove strategije zbog toga što bi to bilo malo neobičnije nego kako se uglavnom kod nas generalno prave strategije.

Emiteri se odmah uključili

Ministarstvo za telekomunikacije osnovalo je 9. oktobra prošle godine međuresorsku radnu grupu koja je imala po dva člana iz Ministarstva za telekomunikacije, Ministarstva kulture, Republičke agencije za telekomunikacije i Republičke radiodifuzne agencije, s obzirom na to da smo procenili da su to ključne četiri institucije koje će morati da sprovode digitalizaciju kada taj proces bude krenuo da se odvija.

Razlog što se uopšte digitalizacija radi nije što mi to želimo, nego zato što imamo obavezu koju smo preuzeli od Međunarodne unije za telekomunikacije, gde će sve zemlje Evrope do 17. juna 2015. godine morati da pređu na digitalno emitovanje programa. U međuvremenu je Evropska unija preporučila svojim državama članicama da to urade do 2012. i uglavnom su zemlje u našem okruženju prihvatile taj rok. Na nas je izvršen posredan pritisak da postignemo taj rok, iako smo u tom trenutku bili u zaostatku, ali prihvatili smo da ne bismo došli u situaciju da, recimo, Vojvodina koja se graniči sa zemljama EU i koja je ravna bude prekrivena digitalnim signalom drugih država. To je ono što je bio glavni argument.

Mi smo počeli tako što smo 22. januara, već nakon nekoliko meseci, usvojili dokument osnove za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje radio-televizijskog programa u Srbiji i to je usvojila Vlada Srbije na predlog Ministarstva telekomunikacija. To je bio dokument koji je služio kao osnova za razgovore.

Odmah nakon toga organizovali smo javne konsultacije koje su trajale mesec dana u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, gde smo zapravo otvorili sva pitanja koja treba da budu rešena strategijom, od regulatornih, ekonomskih, programskih, do pitanja promocije. Želeli smo da zajedno sa javnošću dođemo do zaključaka. U toj prvoj rundi javnih konsultacija pokazala se spremnost emitera, što je meni posebno drago, da se uključe u taj proces i oni su masovno dolazili na javne konsultacije, davali svoje predloge i rešenja.

Mi smo u međuvremenu paralelno, zajedno sa Međunarodnom unijom za telekomunikacije koja je telo UN, organizovali jednu međunarodnu konferenciju na koju smo pozvali 19 zemalja centralne i istočne Evrope. Ta konferencija održana je u aprilu u Skupštini Srbije i mi smo želeli da nam sve te zemlje koje već imaju iskustva - od Estonije, preko Mađarske, Poljske, Rumunije, Bugarske, pa do naših suseda Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske - pokažu kako oni rešavaju taj problem. Uglavnom su sve one u tom trenutku imale strategije i zakone koji regulišu tu oblast i mogli smo iz njihovih primera, s obzirom na to da su neki mnogo ranije ušli u proces digitalizacije, da vidimo probleme s kojima su se suočavali.

Posle te konferencije bilo je mnogo lakše doneti odluke, tako da smo mi zapravo počeli pravu javnu raspravu gde smo rekli - odlučili smo se za ove standarde, to je naš predlog - MP4  i predlažemo da 4. april 2012. bude rok za gašenje analognog signala u Srbiji. Onda smo imali još mesec dana javne rasprave gde smo imali okrugle stolove u Beogradu, Novom Sadu i Nišu i moram da kažem da sam srećna što smo dobili 13 komentara na tu strategiju koji su nam stigli čak u pisanom obliku koje smo mi postavili na veb sajt, kao i cela sadržina tih javnih konsultacija. Ono što mi je posebno drago, što možda u medijima nije bilo dovoljno podvučeno, jeste da smo dobili objedinjene komentare televizije B92, televizije Pink i televizije Foks. Znači, oni su napravili zajednički dokument i stavili svoje primedbe i komentare kako da se strategija poboljša i to je, koliko ja znam, prvi put da su se tri nacionalna emitera udružila i dala svoje komentare na tekst koji je predložila Vlada, odnosno ministarstvo. Mi smo većinu tih primedaba uvažili.

Vlada Srbije je 2. jula ove godine usvojila Strategiju prelaska sa analognog na digitalno emitovanje. Htela bih da napomenem da je sastavni deo Strategije akcioni plan, pošto je naša ideja bila da to ne bude još jedna od strategija koja se ne primenjuje ili da se ne zna kako će se primenjivati. I tokom javne rasprave razgovarali smo o rokovima, pa smo recimo neke rokove modifikovali. Televizije su uglavnom zamerale što smo jedan deo poslova koji treba da se obavlja tehnički na samim antenama postavili u zimskom periodu, pa smo to pomerili za ranije i oni su rekli da će moći da postignu. To je jedna od primedaba koja je nama bila važna jer je najvažnije da se rokovi poštuju, da digitalizacija bude primenjiva.

Novi televizori nisu neophodni

Možemo u toku diskusije da pričamo šta ona nosi, ali bih prvo odgovorila na pitanje hoćemo li morati da kupujemo nove televizore, pošto je to pitanje koje mi novinari najčešće postavljaju. Znači, odgovor je ne, građani neće morati da kupuju nove televizore. Postoje takozvani setap boksovi koje građani mogu da stave na svoje postojeće televizore, samo je bitno da oni imaju standard koji je određen našom strategijom, a to je MP4 DVBT2. I tada, u trenutku „switch off“ moći će svako ko ima analogni televizor i setap boks najnormalnije da nastavi da prima signal.

Isto tako, vodili smo računa, s obzirom na to da je Strategija pisana u doba kada se ekonomska kriza zahuktavala, znači period negde do maja, mi smo hteli prvo da po ugledu na neke zemlje u regionu napravimo tako da država dotira građane u najvećoj mogućoj meri. Međutim, u saradnji sa Ministarstvom finansija sugerisano nam je pošto će implementacija toga biti tek 2011. i 2012. godine, da ostavimo tri modela: da prvi model bude da se dotiraju svi građani i da svako domaćinstvo dobije setap boks, odnosno određenu sumu kao dotaciju, na primer u Hrvatskoj je to 10 evra. Oni su se opredelili za drugi model koji smo mi predložili a to je sistem vaučera, gde svako ko redovno plaća televizijsku pretplatu dobija vaučer uz račun i može s tim kuponom da ode u bilo koju prodavnicu i da kupi ili najjeftiniji setap boks koji košta 10 evra, ili da izabere neki skuplji i da mu 10 evra bude oduzeto od te cene. I na kraju treći model, za slučaj da država ne bude imala dovoljno sredstava u tom trenutku, jeste da to bude model prema kojem će biti subvencionisane samo najugroženije kategorije stanovništva.

Koji model će biti primenjen odrediće Vlada Srbije. Ono što je bitno jeste da smo se opredelili za dva standarda, znači MP4 DVBT2, i moram da kažem kada sam bila u Evropskoj komisiji, pošto smo njih sve vreme informisali o celom procesu i znali su kako se proces odvija, imali smo njihovu podršku u tome, rekli su da je hrabro i dobro da smo izabrali taj standard i da je zapravo dobro što smo zakasnili zato što recimo države koje su sada već prešle na digitalno emitovanje programa i koje su izabrale starije standarde kao što su MP2 DVBT, sada to moraju da menjaju i građanstvo mora da kupuje nove setap boksove, što je veliki problem za sve njih.

Prelazak u sredu 4. aprila 2012.

Datum 4. april 2012. godine izabran je u konsultaciji sa 19 zemalja na konferenciji i konsultaciji sa našim emiterima i uz sugestije Evropske komisije. To je sreda jer su nam mnoge zemlje rekle da nikako ne bude vikend pošto svi ljudi ovoga sveta vole da kupuju u poslednji čas i ako kažete nedelja doći će do toga da ljudi neće stići da kupe setap boksove. April je uzet zbog toga što smo hteli da obezbedimo da možemo da pratimo Olimpijske igre koje će te godine biti u Londonu.

Ono što bih naglasila jeste bojazan što je Nadežda rekla za samu implementaciju, ono što je meni lično bilo bitno i Ministarstvu za telekomunikacije i informatičko društvo jeste da su emiteri od prvog dana bili uključeni u ovaj proces i mi smo njih sve vreme pitali da li možete da postignete ove rokove, hoćete li moći da, prema ovom Akcionom planu i po ovim rokovima to pratite, i njihov odgovor je bio „da“. I to je zapravo ono što je prelomilo da Strategija bude usvojena baš u takvom obliku.

Bitno je da mi ove rokove počnemo da poštujemo. Ono što se konkretno sada dešava, to je da treba da se napravi analiza finansijskih potreba po ova tri modela, da vidimo koliko je to građana, koliki je to novac i kako će se to najbolje subvencionisati. Isto tako, počeli smo da pravimo Internet portal, pošto je to sada u trećem kvartalu prema Akcionom planu. Znači biće prema nekom modelu didžital UK -a koji ima dobro napravljen sajt, koji odgovara na pitanja, koji ima malog robotića - šta god da ga pitate, on zna da vam kaže.

Podrška medija, podrška novinara, podrška građana, sve je to bitno. Moramo svi da se ujedinimo kako bismo ovaj proces zaista uspeli da okončamo do 2012. godine i to na pravi način.
Aleksandra Cvetanović, RATEL: Bolji sagovornik bio bi direktor našeg sektora za radio komunikacije jer to rade stručnjaci iz njegovog sektora koji se inače bave radiodifuzijom. Koliko ja znam, oni se drže termina predviđenih Akcionim planom da bude gotovo do kraja četvrtog kvartala, jer je u prvom kvartalu 2010. godine predviđen projekat distribucione mreže, a kasnije pri kraju ovog perioda i donošenje plana raspodele, što je predviđeno za prvi kvartal 2012. godine. Realizacija mreže za distribuciju je prvi kvartal 2011.

Za sada mogu da kažem samo da RATEL od početka učestvuje u projektu. Iskoristila bih što imam reč da kažem da je RATEL pre dve godine inicirao ovaj proces digitalizacije. Mislim da ovde nema nikoga od učesnika tadašnjeg okruglog stola koji je održan u okviru konferencije koja se svake druge godine održava u Nišu na Elektronskom fakultetu i tada je na inicijativu Republičke radiodifuzne agencije i RATEL-a započet ceo proces. Zanimljivo je da je tu učestvovala i sadašnja pomoćnica ministra profesor Irini Veljin, tada u svojstvu profesora Elektrotehničkog fakulteta koja se bavi televizijom. Od emitera prezentaciju je imao Radiša Petrović, direktor emisione tehnike RTS, i Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink.
U međuvremenu je došlo do promene sastava Vlade, a među prvim aktivnostima koje je Ministarstvo za telekomunikacije pokrenulo bila je digitalizacija radiodifuzije u Srbiji. 

Digitalna televizija u Srbiji razvija se od 2002.

Tatjana Ćitić, odgovorna urednica redakcije digitalnog programa RTS-a: Zanimljivo je to što kažete da je pre dve godine inicirano, pomenuli ste i Radišu Petrovića, znamo da je inženjerski tim RTS-a na tome radio 2002. godine. Znači, tada su krenula istraživanja, pripremljena je dokumentacija, digitalno-tehničke pripreme i digitalni signal je pušten 2005. godine u aprilu, sa Avale, a u novembru sa Iriškog venca. Znači, digitalna televizija se u Srbiji razvija od 2002. godine. Od trenutka kada je donet Zakon o radiodifuziji, prema tom zakonu, tj. prema članu 78, imamo obavezu da primenjujemo u proizvodnji i emitovanju programa nove tehničko- tehnološke standarde, i mi smo krenuli s tim.

To možda jeste usamljen primer, ali vrlo bitan jer je javni medijski servis evropska tekovina i svuda su javni servisi nosioci tog procesa. Da bismo još nešto razjasnili, da napravimo kratku analizu i komparaciju sa evropskim iskustvima - te 2002. godine kada smo mi usvojili Zakon o radiodifuziji, recimo, Hrvati su počeli da emituju digitalni program. Strategiju razvoja radiodifuzije  do 2013. godine mi usvajamo 2005. i tu u jednoj stavci RRA sugeriše RATEL-u da obezbedi jednu mrežu za paralelno emitovanje, što možete i Vi da nam objasnite zašto to nije učinjeno.

Te 2005. godine Evropska komisija je donela direktivu u kojoj je preporučila da sve članice izrade kompletne i precizne planove kako do 2012. godine da pređu na digitalno emitovanje.
Iste godine mi krećemo sa emitovanjem signala. U međuvremenu je bila dodela analognih frekvencija pa se desilo da su podeljene dozvole i da nije ostavljena jedna mreža za paralelno emitovanje digitalnog i analognog programa. Kada smo mi počeli digitalno emitovanje programa 2008. bilo je 500 digitalnih kanala na digitalnim platformama širom Evrope, 78 HD programa širom Evrope, znači sve u 2008. godini, a mi i dalje imamo toj jedan član od pre sedam godina, iz 2002. godine.

U međuvremenu donet je Zakon o telekomunikacijama, Strategija za razvoj telekomunikacija do 2010. koja načelno govori i podržava, odnosno u perspektivi pominje razvoj digitalne radiodifuzije. Znači, mi konkretno ništa nismo uradili zakonski sedam godina, a znali smo i to se radi u Evropi i to se razvija. Žao mi je što ovde nema inženjera jer su dragocene ove javne rasprave koje je ministarstvo organizovalo i žao mi je što nema kolega iz medija koji nisu bili ni na tim raspravama, jer to jeste jedna konvergencija svih obaveza i uloga, a ne samo tehničko-tehnološki proces.

U 2009. godini, možda ste čuli a možda i ne, najavljeno je Ministarstvu, pustili smo HD signal. Znači, 9. septembra pušten je HD signal i tu smo dali veliki doprinos razvoju digitalne radiodifuzije u Srbiji. Mislim da su to stvari kojima država treba da se ponosi, bez obzira na to što ne postoji zakonska regulativa na osnovu koje se sve to precizno radi i razvija.
Nadežda Gaće: Bila sam član Upravnog odbora te 2002. godine i tada smo zaključili da se emisiona tehnika odvoji od javnog servisa, tada je to bio RTS, a danas je to javni servis, pa do današnjeg dana se to nije dogodilo.

Tatjana Ćitić: Ali, zbog čega? Ne zato što RTS nije hteo...

Nadežda Gaće: Ovo nije polemika. Moja jedina opaska je bila, možda se sve idealno radi u nekim zatvorenim krugovima, ali idealni rad u zatvorenim krugovima a bez znanja građana šta ih čeka i šta će im se zaista događati, zbog toga je ovaj okrugli sto danas ovde.

Tatjana Ćitić: Upravo to, zato smo mi aktivno učestvovali od prvog trenutka u svim javnim raspravama i mislim da su sve sugestije Radiše Petrovića i njegovog sektora inženjera vrlo dragocene, dragocene u smislu izbora standarda. 

Slobodan Kremenjak: Vratićemo se na ovu temu. I meni je izuzetno žao što inženjeri nisu sa nama, ali i zato što nema nikoga iz RRA. Ako već nemamo nikoga iz RRA, imamo državnu sekretarku Nadicu Momirov iz Ministarstva kulture, pa da vidimo na koji način ministarstvo vidi ovu stvar i kako zapravo obezbediti i očuvanje medijskog pluralizma u nekom budućem digitalnom dobu.

Nadica Momirov, državni sekretar u Ministarstvu kulture: Takođe pozdravljam inicijativu da se organizuje okrugli sto sa ovom temom. Što se tiče Ministarstva kulture, kao što ste čuli od Jelene, takođe učestvujemo u izradi Strategije, ali pre svega u delu koji se odnosi na informisanje javnosti i promociju procesa digitalizacije. Što se tiče Akcionog plana, Ministarstvo kulture ima obavezu i ključnu ulogu koja je predviđena regulatornim okvirom, a to podrazumeva pre svega predlaganje Skupštini na usvajanje određenih inicijativa, konvencija, koje su takođe ograničene rokovima, a ti rokovi su jedni za članice EU, nešto su drugačiji za nas, ali su oni predviđeni Strategijom.

Najvažniji dokument jeste Direktiva o audio-vizuelnim medijskim uslugama koju je usvojila EU 2007. godine, a obaveze su za zemlje članice EU do 2009. Međutim za nas ta obaveza, nažalost, u ovom procesu integracija gde se mi nalazimo nije 2009, i Strategija nam je definisana 2011. Takođe, pred nama je još jedan važan dokument, a to je Evropska konvencija o zaštiti audio-vizuelne baštine koja treba da bude usvojena najkasnije početkom 2011. godine.

Ono što je dobra vest jeste da je Skupština Srbije u maju usvojila Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji, na to se dugo čekalo i to nam je prilično komplikovalo u procesu, ali eto usvojeno je u maju ove godine.

Značajna informacija, nešto što nije bilo prvobitno planirano, ali se pokazalo kao potreba upravo zbog ovog izlaganja koje je Nadežda imala na početku da bi Ministarstvo kulture trebalo više da bude uključeno nego što je predviđeno Strategijom, to je nas pokrenulo u smislu da smo organizovali radnu grupu, odnosno u toku je osnivanje i organizovanje radne grupe koja će se baviti izradom medijske strategije, a koja će uključivati i pitanje digitalizacije.

U procesu osnivanje ove radne grupe formirana je preliminarna radna grupa u smislu dogovora kako treba da izgleda radna grupa, šta treba strategija da podrazumeva i koji su polazni dokumenti koji će se koristiti za izradu medijske strategije. Na osnovu tih dogovora upućeni su pozivi udruženjima i zainteresovanim stranama da se uključe u izradu ove medijske strategije. Očekujemo da ćemo posle zvaničnog osnivanja, koje planiramo da uredimo na sednici Vlade, znači da Vlada usvoji tu odluku o osnivanju ove radne grupe, nastaviti sa sastancima. Predvideli smo i rokove i očekujemo da ćemo do kraja godine imati strategiju. 

Slobodan Kremenjak: Na svoju sreću ili nesreću imao sam priliku da učestvujem u nekim od tih procesa i mogu da potvrdim da je praktično taj zahtev koji se odnosio na ostavljanje neke mreže za omogućavanje paralelnog emitovanja zapravo bio zahtev svih emitera koji su učestvovali u postupku, ne samo RTS-a, praktično svih emitera, s tim što su komercijalni emiteri imali i taj dodatni zahtev da bude omogućen medijski pristup toj mreži.

Nažalost, bili smo tada možda nejedinstveni, ali bilo je emitera čiji je jedan od osnovnih zahteva bio da se ograniči broj komercijalnih nacionalnih mreža za koji će se izdavati dozvole. Ne samo zbog toga da se ostavi jedna mreža za paralelno emitovanje programa, nego zbog obima, dimenzije našeg medijskog tržišta koji ne može izgura pet komercijalnih nacionalnih mreža.
Ostali smo u manjini, na kraju smo dobili pet komercijalnih mreža, a kada smo pitali šta je sa tom jednom koja treba da omogući paralelno emitovanje programa, rekli su nam da im je ostala neka peta i po mreža sa tim 27. kanalom na Avali i nekim na Vencu za čije korišćenje opet nije obezbeđena nediskriminativnost, nego ga je dobio samo RTS, a igrom slučaja tu se pojavila i Avala.

Tatjana Ćitić: To je kao kolateralna šteta, to je u stvari sistem Trećeg kanala.

Slobodan Kremenjak: Kolateralna šteta ili korist...

Tatjana Ćitić: U našem slučaju nije korist. U svakom slučaju, predlog pre izrade nacrta strategije jeste da se taj multipleks koji se emituje sa 27. kanala na Avali koristi u te svrhe, da u taj multipleks uđu komercijalni emiteri i da se nađe način da se širi ta mreža. U međuvremenu se država opredelila za standard DVBT2, Jelena je rekla da se Velika Britanija opredelila za taj standard, ali kako se opredelila? Opredelila se tako što će u Granadi do kraja godine u jednom multipleksu da idu dva HD programa probno. RAI emituje u radijusu od pet kilometara probno DVBT2...

To za nas u ovom trenutku ništa ne znači, a mi treba da kažemo građanima da za to ne postoje televizori u Srbiji. Znači, za standard za koji se država opredelila nijedna se država nije opredelila u Evropi. DVBT standard, za koji su se sve opredelile... Taj MPEK4 u kombinaciji sa DVBT može da nosi HD TV, odnosno sliku visoke definicije, što je bio i imperativ države da se opredeli za DVBT2. Ovim što smo pustili pre dva dana, mi smo pokazali da to može.

Samo je stvar možda revidiranja odluke, da se razmisli da li to dobro rešenje, koliko će to da košta. Od usvajanja Strategije su prošla dva-tri meseca, znači vi ste već mogli da vidite koliko košta ta oprema, ne postoji serijska proizvodnja te opreme za standard za koji se država opredelila, to je preskupo. Ne postoje televizori ni u Evropi, ni na našem tržištu, ne postoje dekoderi, odnosno setap boksovi za to. Znači, samo je stvar dobre projekcije u vreme ekonomske krize i na prvom mestu, imajući u vidu šta je zapravo interes građana. (Nadežda Gaće: - Da ne gleda televiziju...) Ali, ako već možemo da obezbedimo jednu mrežu za simukast i da se polako dve i po godine ljudi prebacuju sa jednog na drugi standard.

Gledate HRT verovatno, pre neko veče je bio prilog, bio je u pitanju u stvari problem što se na tržištu nalazi 10 setap boksova, na polici stoji 10 dekodera za gledanje digitalnog programa. U svojim kovertama sa vaučerima država šalje narudžbenicu za samo dva dekodera, distributer je hrvatska pošta. Gledala sam onaj snimak i usporim da vidim performanse setap boksa, to je DVBT MPEK2, košta 175 kuna, država daje 75 kuma što je 10 evra, a 100 kuna građani treba da daju iz svog džepa, 12-13 evra, znači to je 23 evra za standard koji je prevaziđen kod nas.

Znači, mi nećemo da razmišljamo o MPEK2 nego o MPEK4 koji košta više, a mi smo izabrali standard za koji nemamo pojma koliko će da košta. Građanima smo rekli daćemo 25 evra i Hrvati su rekli daćemo 200 kuna pa su Istru digitalizovali tako što su dali 200 kuna, pa su spali na 135 kuna pa je onda palo na 75 kuna pod izgovorom ekonomske krize. Nisu blizu kraja, oni su u četiri regiona od devet ukupno 31. avgusta isključili analogne predajnike. Ne mogu stići, imaju rok do juna 2010. Oni su podelili milion vaučera za prodaju setap boksova i kažu u prodavnicama da ljudi nisu zainteresovani i to je taj efekat na koji mi moramo računati.

Jedan korak umesto dva

Jelena Surčulija: Samo da odgovorim oko tog standarda, suština je kao što sam rekla, vi ste učestvovali u dva kruga javnih rasprava, poslali mnogo primedaba i prosto odlučeno je da je taj standard. Izneti su mnogi argumenti, svi su imali prilike da vide zašto smo se za taj standard opredelili. U principu, svi su drugi osim RTS-a za taj standard bili. Kažem još jednom, sve zemlje Evropske unije rade na tome da se pređe na DVBT2 i oni 2012. prelaze. Što znači, mi smo hteli da naše građane poštedimo toga da sada kupuju setap boksove po jednom standardu a da onda za tri godine kupuju nove setap boksove po drugom standardu jer je digitalno emitovanje programa predviđeno da počne 4. aprila 2012. godine. I to je ono što je nas kao državu opredelilo za to. Mi smo vodili računa da ne dupliramo troškove.

Ministarka je pre neki dan, možda ste pratili, bila sa premijerom u Finskoj, koja se našla u tom problemu, Italija se našla u tom problemu, gde su, znači, počeli emitovanje na MPEK2 DVBT formatu i gde su građani kupili televizor u tom formatu, kupili setap boksove i sada će morati da daju novih 30 evra kada dođe do prelaska na DVBT2.

Samim tim što smo zakasnili rekli smo hajde da ne pravimo dva koraka nego da napravimo jedan, s obzirom na to da kasnimo i da ćemo imati dovoljno vremena.

To je rešenje koje je Vlada Srbije usvojila, koje se u Strategiji nalazi, postoje rokovi kako ćemo do njega doći. Još jednom, građani ne moraju da kupuju nove televizore, to je zaista dezinformacija. Setap boks je sasvim dovoljan i može da košta 10, 15 ili 30 evra, znači ne znamo kolika će biti tržišna cena, ona će padati do 2012. u svakom slučaju. Država je tu da pomogne najugroženijima, sve što veću grupu građana budemo uspeli da obuhvatimo tim subvencijama države biće bolje.

Što se mene tiče, ne bih opterećivala skup inženjerskim temama pošto smo šest meseci o tome raspravljali i to je bio konsenzus koji je donet.

Tatjana Ćitić: Jedno pitanje koje se tiče građana - u prvom intervjuu ministarka Jasna Matić je rekla da postoji mogućnost, ako tehnički ne budemo spremni, da se probije rok, 4. april 2012. Kako to komentarišete?

Jelena Surčulija: Je l’ vi to mene intervjuišete?

Tatjana Ćitić: Ne, ali je pitanje zbog građana. Ja se kao građanin plašim šta će se desiti sutra jer jedino Makedonija ima rok do 2015. godine, sve ostale zemlje prelaze do 2011, čak i Bosna prelazi koja trenutno ne emituje digitalni program.

Jelena Surčulija: Ja zaista ne znam gde je ministarka  Jasna Matić dala taj intervju (Ćitić: Za RTS.) i da je uopšte pominjala mogućnost probijanja roka. Koliko ja znam to zaista nije tako rečeno ili ja to nisam videla, znam da smo rok utvrdili, možda vi to sad mene interpretirate na drugačiji način.

Slobodan Kremenjak: Znači, ministarstvo ne razmatra mogućnost probijanja rokova?

Jelena Surčulija: Po Strategiji, rok je 4. april 2012. i razlog zašto smo svi danas ovde jeste da nađemo najbolji način da ga ispoštujemo. Kao što se uvek trudimo i kao što smo do sada sve rokove koje je ministarstvo postavljalo interno, ispoštovali. Mi smo sve rokove koje smo sami sebi postavili da do sada ispunili, tako da zaista ne vidim zašto bismo se sada plašili da neki nećemo.

Naravno, 2012. ja ne znam gde će bilo ko od nas biti i šta će se desiti, bitno je da postoji regulatorni okvir koji omogućuje, koji mi pre godinu dana nismo imali, ali sada se zna regulatorni okvir, obaveze svih učesnika, tačni rokovi su postavljeni, aktivnost ko šta radi i u kojem roku, ko predlaže, ko usvaja i ko radi monitoring. Mislim da takav dokument s  tolikom preciznošću do sada nismo imali.

Pozivam RTS i sve druge novinare i emitere da svakog dan pratite, kako se koji kvartal završi, da svim institucijama postavljate pitanja da li smo poštovali rokove iz Akcionog plana i ako nismo, pošto još nije završen treći kvartal, pomoći ćete nam time što ćete vršiti pritisak na nas kao javni servis da što bolje radimo.

Jelka Jovanović: Hoće li neko od učesnika znati da objasni šta će se dešavati s nacionalnim emiterima, da li i dalje postoji sistem podele frekvencija. To je ono što interesuje ljude, kako će se pratiti program, ko će pratiti program, ko će nadgledati, šta je s kablovskim sistemom, sve su to pitanja na koja moramo da odgovorimo.

Slobodan Kremenjak: Samo da kažem da nam je svima žao što nema nikoga iz RRA. Drago mi je što ste vi spomenuli kablove, a ne ja. Kad govorimo o digitalizaciji, s jedne strane gospođa Ćitić nam je zamerila što smo zaboravili šta je RTS uradio vezano za digitalizaciju, ali mi smo svi zajedno možda zaboravili da već imamo kablovske operatore koji su digitalizovali ili delom digitalizovali svoju mrežu. U principu, još neko je može biti nešto uradio, a zašto je važno da to pomenemo i u kontekstu Radiodifuzne agencije da, nažalost, koliko je znam, nijedna dozvola za kablovsko emitovanje do dana današnjeg nije izdata iako zakonski okvir za to postoji. Zakon o radiodifuziji je 2002. propisao kako se izdaju dozvole za kablovsko emitovanje, a 2009. nemamo nijednu dozvolu.

U svakom slučaju, ovo jeste pravo pitanje i to je ono što sam ja možda u uvodu pokušao da razvijem čitavu stvar u dva koraka. Jedan korak je samo pitanje tranzicije, a drugi korak je zapravo kako ćemo mi posle te tranzicije živeti i kako će se dozvole izdavati, kako će čitav sistem da funkcioniše i kako će se, što je još važnije, obezbediti da to funkcioniše na način koji je bolji nego što funkcioniše danas i koji je povoljniji i za medijski pluralizam i podsticajniji za kvalitetne medijske sadržaje itd.

Jelena Surčulija: Dobro je pitanje i hvala vam na njemu zato što je to jedno od pitanja koje je takođe bilo ključno kada smo počeli proces pisanja Strategije. Ova strategija se odnosi na proces prelaska sa analognog na digitalno emitovanje programa. Jeste samo tehnološki, ali smo hteli da obuhvatimo sve ono što je neophodno kao prateće toj tehnologiji. Moramo da imamo ekonomski oslonac za to, regulatorni oslonac, programski da bi se taj proces na pravi način izveo.

Ideja je bila, kada smo počinjali da pišemo Strategiju... zapravo hajde da se vratimo, kada smo počeli da pišemo Zakon o radiodifuziji što je bio kraj 2000. godine početak 2001. Tada smo zatekli potpuni haos u etru, bilo je preko 1000 medija bez dozvola.

Zagušenje u etru

Kada je Zakon o radiodifuziji stupio na snagu izdato je preko 300 dozvola i došlo do potpunog zagušenja u etru. Mi sada nemamo nijednu slobodnu frekvenciju koja bi mogla da bude iskorišćena za digitalno emitovanje simukasta.

Kada smo birali standard to je bio jedan od motiva da izaberemo što bolji. MPEK4 i DVBT2 su bili, izračunali smo, da će biti dovoljno dva multipleksa da smeste sve postojeće emitere u njih u trenutku gašenja. Mi smo se u ovoj Strategiji samo time bavili, odredili smo da će jedan multipleks biti za javni servis i nacionalne emitere, a drugi za regionalne i lokalne emitere.

Ja sam pravnik po struci ali moram da sarađujem sa inženjerima da bih neke tehničke stvari razumela. Kada se postavilo pitanje MPEK2 ili MPEK4 ja sam pitala da mi objasne koja je razlika i šta je dobrobit za državu i građane u tome. MPEK4 je zapravo napredniji standard kompresije. Moj laički primer bi bio kada imate sliku na fotoaparatu i prebacite je u računar ta slika je ogromna, na primer 1,6 MB i nije podesna da bude slata mejlom i vi onda nju smanjujete, ona ostaje istog kvaliteta i suština je MPEK2 je ta veća slika, a MPEK4 bi bila manja, što znači da vi zapravo isti kvalitet slike dobijate u mnogo manjem protoku. I to je zapravo suština i zato će nama biti mnogo lakše da sve emitere stavimo da mogu da budu u dva multipleksa.

Takođe smo išli na to i to je bio jedan od zahteva nacionalnih emitera da postoji pravna sigurnost za dozvole koje već postoje. Ono što je odlika i što sama Strategija propisuje jeste da će na dan gašenja 4. aprila 2012. mesto u multipleksu biti samo za emitere koji u tom trenutku imaju važeću dozvolu za emitovanje programa.

Znači, mi samo tehnički prebacujemo sa analognog na digitalni i to ne zahteva novi proces dozvola. Država mora u narednom periodu da napravi novi zakonski ili regulatorni okvir koji će da predvidi šta će biti nakon 2012, kako će se dodeljivati dozvole. Prosto, to je bilo preambiciozno da uradimo u ovako kratkom roku, bilo je bitno da postoji pravna sigurnost kako će se sam proces tranzicije koji je već dovoljno komplikovan odvijati i to je ono što smo mi ovim dokumentom napravili.

Slobodan Kremenjak: U medijskom sektoru se dešava paradoks prelaska kvantiteta u kvalitet. Medijski sektor je očigledan primer da se često dešava da kvantitet znači isto to samo mnogo više, a ne da dobijamo suštinski kvalitet. Bez ozbiljne analize određen je postupak dodeljivanja dozvola. Primer je Zakon o radiodifuziji - da će se uvek raspisati konkurs kada se pojavi slobodno mesto u etru i onda smo tako kreirali situaciju u kojoj nemamo nijednu slobodnu mrežu. To nije dobro. 

Snježana Milivojević, medijski ekspert: Hoću da se zahvalim NUNS-u koji je održao celu seriju okruglih stolova i koja se završava temom koja otvara sledeću fazu razvoja, koja je zapravo broj 1. Ima mnogo pitanja, a malo me je Jelena (Sučurlija) razoružala upućenošću i iskrenošću o prirodi donošenja Strategije. Vidi se da je datum prelaska i početak digitalizacije iznuđeno rešenje na koje mi nismo mogli da utičemo kao država.

Nas su susedi, okolnosti, mapa puta EU, tehničke okolnosti, naterali na to da fiksiramo datum na 4. april 2012 godine, a da nismo sigurni da li je to datum koji odgovara našim mogućnostima. Ne da mu izađemo u susret, nego da obavimo čitav niz poslova. To izgleda prilično zavodljivo kada pogledate Strategiju da Velika Britanija i mi u istom trenutku prelazimo na digitalizaciju. Međutim, Britanija je svoj datum fiksirala 2005, 2007. počela oblast po oblast da sređuje, ustanovila koliko građana ima koje pogađa prelazak na digitalni signal.  U Britaniji je to 21 odsto građana. A mi pravimo Strategiju i razmišljamo kako da subvencionišemo, koji je princip subvencije najbolji, a ne znamo koliko ima građana kojima će ta vrsta pomoći biti potrebna. To je samo jedan od paradoksa koji se vidi.

Naša strategija, inače podržavam napor Ministarstva, unosi ono što programski dokumenti nude kako će nas pogoditi digitalizacija i kako da nađemo sredstva za ono što je neophodno. Sve ostale zemlje prave strategiju koja govori o digitalnoj dividendi koja je u centru toga.  Šta društva dobijaju digitalizacijom. Evropska komisija je  4. septembra  objavila dokument o harmonizaciji digitalizacije u EU.

Ja ne kažem da to treba da uradimo, već navodim kao primer da su zaključili da će harmonizacijom procesa postupaka u korišćenju digitalne dividende EU dobiti između 30 i 50 biliona evra više nego ako bi se primenjivali nacionalni propisi. Oni govore o finansijskoj dobiti, ali i o socijalnoj dobiti. Mi iz ovih tehničkih priča o multipleksu i datumu prelaska ne vidimo šta mi dobijamo otvaranjem tog novog spektra.

Milion Amerikanaca pred praznim televizorima

Stvarno bi bilo katastrofalno da se to pretvori u priču o digitalnoj tehnici. I sada vi gledate svi govore o dividendi i prednosti a mi, zato što smo izašli iz te pozicije prinudnih okolnosti koje su nam nametnute, sa strahom govorimo kako će nas to pogoditi. To se takođe odražava i u kvalitetu Strategije koja, uz svo uvažavanje Ministarstva za telekomunikacije, takođe nosi još jedno obeležje karakteristično za jugoistočnu Evropu. To je nedavno napisao i Karel Jakubovič, jedan od vodećih medijskih eksperata, koji je naveo da je proces digitalizacije u svim zemljama jugoistočne Evrope obeležen tihim sukobom između telekomunikacionih regulatora i radiodifuznih regulatora.

Telekomunikacioni regulatori u mnogim od ovih zemalja preuzimaju kontrolu. Iako im to nije namera prevode čitav proces u tehnički, zanemarujući programske, socijalne, kulturne, pa čak i finansijske aspekte. Naš RRA se ponaša kao da se sve odigrava mimo njega, kao da nemaju nikakve veze sa digitalizacijom. Ja mislim da je to porazno. Pogledajte u ovom akcionom planu da li RRA ima ijednu obavezu. Javni servis, na moj šok, ima samo jednu obavezu - da propagira proces digitalizacije.

Tatjana Ćitić: I to nije stigao poziv Ministarstva kulture, što je bitno zbog građana...

Snježana Milivojević: Ja sam htela da kažem da nije slučajno što se na početku digitalizacije u Evropi postavilo pitanje ko će da nosi taj proces. Neke zemlje su se odlučile na spajanje regulatora. To je možda pitanje pre pravljenja Strategije, ali mislim da je to politička odluka. Jedan regulator jeste da ima veliku moć, ali u zemljama koje imaju mehanizme kontrole to je garancija da će regulator moći da odgovori na konkretna pitanja koja se postavljaju. I tehnološka i politička i ekonomska.

Kao što vidite nema politički nezavisnih. Naivno je ako mislimo da je pitanje standarda prevashodno tehnološko pitanje. To je politička odluka koju jedna država donese na početku digitalizacije. Mi plaćamo danak paralizi. Imamo Zakon o radiodifuziji koji izgleda anahrono, a obavezujuće je do 2013. Dakle godinu dana posle digitalizacije. Imate odredbe koje ne prate korak, što se u Evropi menja. Upravo zbog toga mislim da je trka s tehnologijom nemoguća. Sve odluke mora Vlada da donese. To nije tehnološka smena. Revolucionarna promena koja se ne odnosi samo na radiodifuziju. Dobitak o kojem pričamo će morati nekako da se izdeli.

U Akcionom planu o kojem pričamo na jednom mestu piše to je obaveza Vlade. Znači Vlada mora da donese tu odluku kako će raspodeliti digitalnu dividendu. To sada izgleda kao tehničko pitanje, koliki će sedeo izdvojiti za radiodifuziju, koliki za telekomunikacije. To što ministarstvo vodi čitav proces nije garancija. Videli smo da je slučaj BK bio političko pitanje i da je iza njega stala cela vlada. A ta koordinacija poslova će se videti. RATEL i ministarstvo kulture se uopšte ne oglašavaju.

Šta da radimo sa činjenicom da javni servis sam kreće u nešto izvan regulativnih okvira. Menjao se Yakon o radiodifuziji koji je definisao ulogu javnog servisa a sada se stvara situacija, da bi se dalje razvijao, on mora da ide mimo regulativnih okvira. Toj strategiji najviše fali taj sadržinski deo.

Uvažam da je Ministarstvo radilo to pre raspodele pokušavajući da uhvati korak sa onim što dolazi iz Evrope ali bih volela da se te odluke nekako osete. Razumem da niko ne zna koliko će biti para 2012. To se desilo i u drugim zemljama, Amerika je odložila za šest meseci dedlajn. Desilo im se da u danu prelaska na digitalizaciju milion građana ostalo pred praznim televizorom. Nisu se pripremili za to. Britanija je isto menjala neke od ključnih odluka. To je naravno kompleksan posao, ali male šanse da se dobro uradi ako nema hrabrosti da se strateške odluke donesu.
Sada će ispasti da je najveći uspeh RRA bio u donošenju odluka o dodeli frekvencija. Imamo svet koji se gasi celu godinu pre kraja njihovog postojanja. To nisu fantazije, Evropa je daleko.

Ne možemo sebi da kupimo vreme. To što vlada misli da je sredila stvar Zakonom o informisanju je problem Vlade. Na nama je da kažemo da je to problem. Digitalna budućnost se rešava sada.

Donošenjem strategije je obznanjeno da hoćemo da uđemo u svet. Mi to ne radimo zato što ne želimo da budemo usamljeni i jer nemamo izbora nego jer je prevladala svest da ima dobiti i za nas.

Jelena Sučurlija: Svuda u Evropi se priča o digitalizaciji a mi smo nedavno pokrenuli to pitanje. Mi smo tek u dodeli analognih frekvencija. Pokušalo je ministarstvo kulture da piše zakon iz ove oblasti, da se zakači bilo koja institucija, da krenemo. Došli u situaciju da donesemo dva dokumenta kako ćemo tehnički preći, da ne dođemo u situaciju da građani imaju crni ekran.

U Akcionom planu stoji, na primer, do 2011 da uvedemo linearne uslove. Da li imamo stručnjake koji mogu da iznesu donošenje novih zakona? Na tome moramo da radimo u naredne dve godine da bi mogli da uvedemo novi sadržaj. Nama bi EU finansirala kompletnu emisionu tehniku za digitalizaciju i na tome se radi. Decembra 2008. Vlada je donela odluku o osnivanju emisione tehnike što se čekalo devet godina. Trenutno se čeka da se implementira.

Ključno je pitanje dividende

Pitanje dividende jeste ključno pitanje. Nije ostavljena frekvencija za simultano, što smo tražili. U strategiji smo eksplicitno rekli da se 68 i 69 kanal ne dodeljuju da bi se odlučilo šta će biti sa digitalnom dividendom. Nisu sve odluke mogle biti donete za ovih devet meseci i to je jedini odgovor. Plan je ovakav da bi svaka institucija koja se bavi ovom oblašću u naredne tri godine donela sama strateška dokumenta. Zato strategija ovako izgleda.

Konvergencija i spajanje regulatornih tela je realnost. Da li i u Srbiji, ne znam. Očigledno nije ali to je tema u koju ne bih sada ulazila. U jednom momentu ćemo morati da prelomimo. Nismo želeli da ulazimo duboko, samo smernica gde želimo da idemo. RRA će imati dosta posla oko emitovanja programa.

Slobodan Kremenjak: Odluka vezana za konvergenciju regulatora moraće da se donese. Ona je za jedno određeno vreme već doneta. Nama u zakonu o elektronskim komunikacijama, koji će uskoro ući u javnu raspravu, stoji da se ne predviđa spajanje regulatora. Tema je mnogo više ispolitizovana nego bilo gde. Kada se čovek založi za nešto onda nailazi na jedan zid. Jedan regulator je protiv, drugi isto. Svako sa svojim razlozima.

Maja Raković, Ministarstvo kulture: Samo sam htela da reagujem da Ministarstvo kulture nije pozvalo RTS, to je bio zadatak Ministarstva telekomunikacija. Mi smo samo davali podršku za deo koji se odnosi na ovaj deo informisanja građana. Za opravdane zamerke predstoji nam medijska strategija koja treba da odgovori na deo ovih pitanja. Imamo neraščišćenu situaciju. Važno da bude pisan u u kontekstu regulacije medija u Evropi.

Kao kandidat za EU imamo neke obaveze, iako niko ne nameće rokove, ali je nama u interesu da budu ispoštovani. Sa druge strane imate i razvoj medija. Važno je da to, i ako se donese, bude implementirano. Da se prevede što više relevantnih dokumenata kojima se bavi Savet Evrope, što je u toku. Meni je žao što se deo oko konvergencije regulatora odlaže jer sada je momenat i moramo da ne čekamo 2012.

Suzana Jovanić, Fond za otvoreno društvo: Državni sekretar malopre je rekla da se usvajanje medijske strategije očekuje do kraja godine.

Maja Raković: Ne, možda je bio lapsus. Nisam čula. U procesu je formiranje radne grupe koja će se baviti tim pitanjem. Fizički ne može biti do kraja godine.

Suzana Jovanić: U narodu se kaže koga zmija ujede i guštera se boji. U poslednje vreme se najavljuju akcije, radne grupe koje će pisati jedan tekst , a u isto vreme će po hitnom postupku biti napisan tekst u kojem je integrisana politička volja. Ta metoda marginalizacije... Ovde se iznosi teorija o spajanju dva regulatorna tela, kao funkcionalna stvar, a onda nam član radne grupe kaže čini mu se da će biti odvojeno. Niko od nas do ovog sastanka nije znao šta stoji u akcionom planu, to je nadrealna priča. To je moj najstrašniji utisak.

Neće biti pirata, ali biće šuma programa

Neko radi na osnovu ovlašćenja, pa čekamo da se prevede, a pri tom uz sve nadležne institucije, RTS radi samostalno digitalizaciju mimo svakog zakona, a još ga gledaju popreko. U zakonu piše da su oni nosioci projekta digitalizacije. Možda je Tijanić ambiciozan, ali svejedno. Na debati pokušavamo da artikulišemo preko dijaloga, preko stručnjaka, potrebe, ciljeve. Ova je sesija, izvinjavam se prisutnima, nadrealna. Ja sam zabrinuta šta će novinari izvestiti sa ovog skupa, šta je glavno. Možda niko iz RRA nije došao jer pišu novu strategiju o 2014, kada im istekne mandat. Vlada mora da donese odluku. Šta je posle offa, neko će se drugi setiti. RRA će se setiti verovatno 2014. Možemo da napravimo sedmodnevnu konferenciju o kojem formatu će biti primenjena digitalizacija, ali orkestar neće svirati ako nema dirigenta i ako ne zna kada je premijera.

Da li smo pomerili kola za metar ovom debatom? Radna grupa nema komunikaciju sa skupštinom koja donosi odluke. Ministarstvo je  formiralo izmene zakona o radiodifuziji. Logično je da se pre toga donese odluka na vladi da li će biti jedno ili dva regulatorna tela, pre nego što ovi iz grupe počnu da pišu predloge.

Slobodan Kremenjak: Da odgovorim samo jer sam na nesreću bio u više radnih grupa nego što me čini srećnim. Nama je saopšteno da ne postoji odluka da se regulatori spoje. Dovede vas neko da napišete a vi pitate kakav je stav, kažu da nema odluke. Važno pitanje. Pominjali smo RTS kao nosioca posla, a sada RTS ispade jedini pirat u zemlji, jer je predviđeno da ima dve mreže. RTS nešto radi, često u neskladu. Gospođo Ćitić, koji su vaši planovi, gde se vidite u digitalnom dobu.

Tatjana Ćitić: Pomenuli ste preporuke Saveta Evrope i meni je drago da smo imali dobru saradnju sa ministarstvom pri pisanju strategije. Odlično smo se dogovorili. Jelena je imala sluha.

Zakonom iz 2007. godine jasno su definisane preporuke o ulozi RTS u društvu. Da država ima obavezu da nam pomogne finansijski ili indirekto radi opstanka javnog servisa u digitalnom dobu. Propustili smo da kažemo koji su potencijali, šta znači tih šest mreža. Koliko je to programa. To je šuma. Tek tada neće biti pirata jer ko ne uđe u multipleks neće moći da se emituje.

Zakonski mora da se reši šta će biti ponuđeno. Broj opštih kanala, tačni tematski programi koji će moći da uđu u multipleks. Te preporuke su meni input gde vidim naše mesto. Mi smo izrazili želju da dobijemo dva multipleksa, zavisi od kompresije. Ako bude samo jedan, nije lako puniti ga. Ja kao urednik digitalnog programa RTS znam koliko je teško napuniti jedan program a kamoli šest. 24 sata nekomercijalnog programa, bez reklame, a imam imperativ da to bude nešto što je motivacija gledaoca da razmišlja o digitalnoj televiziji. Da je format 16-9. Svesni smo obaveze prema građanima i bojimo se da rok ne bude probijen. Država mora i nama da obezbedi pokrivenost od 90 odsto teritorije Srbije signalom ili ćemo imati veliki problem.

U Hrvatskoj postoje vaučeri, naša država ne razmišlja o bekapu da se diže signal na satelit i tako omogući pokrivenost. To isto košta. Ovo je kao alternativa. Kabl-operateri ne poštuju ugovorni odnos. Imam nerazumevanje u samoj kući. Mokranjčevi dani traju tri sata i mene urednik vesti pita da li je važno da to stavimo. Ja kažem: naravno da je važno. Ako je pet gledalaca neka njih pet zna da da im je slika bolja, stereo.

Tematski program moraju biti atraktivni kako bi motivisali gledaoce da lakše pređu. Grci su 2006. godine, što je meni fascinantno jer znam koliko košta, emitovali tri tematska programa od kojih je jedan samo za osobe za posebnim potrebama.

U Evropi najviše pogođene lokalne televizije

Slobodan Kremenjak: Naveli ste da će RTS tražiti smanjenje broja kanala.

Tatjana Ćitić: Sutra na tržištu mnogo manje televizija će biti spremno da puni te kanale. Tržište nije bogato i konkurencija će biti mnogo veća nego sada. Nije RTS taj koji će ograničiti već da radi svoj posao.

Mićo Čović, glavni i odgovorni urednik TV Alfa: Ta 2012. godina dolazi brzo. Kada su podeljene licence svi su bili u obavezi da izvrše tehnički prijem. Šta je tehnički prijem, samo da se usmere antene prema koordinatama. Masa još nije uradila. Sada obnavljanje tehnoloških procesa na lokalu, nema šanse. Zanima me da li je strategijom predviđena neka pomoć lokalnim televizijama. Nemamo inženjerske kapacitete na lokalu da obavimo to.

Slobodan Kremenjak: Sada je jako teško predvideti šta će biti vaša obaveza. Čitav sistem je nedovršen. Ne znam kakav je plan distributivne mreže, ne znamo ko će dobiti da to nadgleda Da li će emisiona tehnika RTS dobiti licencu da radi taj emisioni deo. Na koji način će se raditi distribucija signala do tog multipleksa. Pretpostavljam da je to deo projekta koji će uraditi RATEL. Bitno je da taj postupak da bude transparentan, da unapred znate koja je ideja da biste rekli možete li ili ne, da bi na kraju bio sprovodljiv.

Mićo Čović: Od RRA smo dobili dozvolu do 2015. i prema tome smo pravili planove.

Slobodan Kremenjak: Teorijski vama bi trebalo da bude lakše, da li će tako biti i u praksi drugo je pitanje. Svaka nacionalna televizija ima odeljenja sa ljudima koji održavaju tehniku. Televizije imaju predajnike u svom vlasništvu. Kako će sadržaj da se emituje ne bi trebalo više da bude vaša briga.

Mićo Čović: Ja mora da proizvedem signal, da zamenim opremu u studiju. Hoće li bi pomoći?

Jelena Sučurlija: Pokušavamo da obezbedimo pomoć EU 2010. godine i mislim da ćemo dobiti bespovratna sredstva za taj projekat. Biće posebno preduzeće emisiona tehnika i to neće moći da radi ekipa javnog servisa. Cela mreža biće digitalna vi samo da usmerite signal ka tome. Zato je bitno da sredstva stignu 2010, implementacija 2011, da bi do 2012 imali dovoljno vremena da pripremimo televizijske stanice za rad.

Snježana Milivojević: U Evropi su pogođene lokalne televizije i EU je donela preporuke kako da sačuvaju lokalne medije. Zaista im je teško jer će biti u rangu sa nacionalnim emiterima. U strategiji bi trebalo voditi računa o pomoći lokalnim medijima kako bi što bezbolnije to prošli.           

RTS i komercijalne televizija

Snježana Milivojević: Kako se RTS sprema i imate li ideju koje ćete programe praviti...

Tatjana Ćitić: Procena je, a i karakteristika Drugog programa, kultura i zabava, i toga smo imali mnogo više dok nismo priterani uza zid zbog Skupštine. Ne samo kultura, obrazovni. Tražićemo skupštinski kanal, da li ćemo ga mi ubaciti u naš multipleks ili će biti neko drugo rešenje ne znam, ali to je način da se oslobodi drugi program.

Plan je info kanal, kao poseban, nije to izmišljanje mlake vode. Na osnovu iskustva. Drugi je zabavno-muzički, treći je sportski, kada nabrajam sve to košta...

Snježana Milivojević: Ali tu ćete se tući sa komercijalnim

Tatjana Ćitić: Moramo i to. Najkomercijalniji su sportski programi.

Snježana Milivojević: Nije vaše da emitujete samo najkomercijalnije...

Tatjana Ćitić: Ne možemo tek tako da se odreknemo nečega što je najgledanije. U ovom momentu sve je relativno. Mi znamo koja je naša obaveza u obrazovnom programu, ali ne možemo reći da neće biti sporta.

Direktiva o audio-vizuelnim medijskim servisima (AVMSD)

Direktiva o audio-vizuelnim medijskim servisima (AVMSD) http://ec.europa.eu/avpolicy/reg /avms/index_en.htm ima za cilj da olakša emitovanje preko evropskih državnih granica, primenom sličnih pravila o sadržaju u više oblasti. Direktiva treba i da obezbedi da nijedna evropska zemlja ne sme ograničiti reemitovanje ili primanje emitovanog programa drugih država EU.

U pogledu programskog sadržaja, Direktiva propisuje: promovisanje proizvodnje i distribucije evropskih audio-vizuelnih dela; kvote sopstvene produkcije; kvote za evropsku nezavisnu produkciju; standarde u cilju zaštite maloletnika; pravo na odgovor; pristup javnosti važnim događajima; standarde u reklamiranju i telešopingu; standarde u pogledu plasiranja proizvoda u okviru programa; standarde sponzorisanja audiovizuelnih medijskih servisa i programa; standarde oglašavanja.

Direktiva je prvi put usvojena 1989. godine, pod nazivom Direktiva o prekograničnoj televiziji, i od tada je dva puta revidirana - 1997. godine i u decembru 2007. godine kada je promenila naziv u Direktiva o audio-vizuelnim medijskim servisima.

Konvencija o prekograničnoj televiziji

Konvencija o prekograničnoj televiziji http://conventions.coe.int/Treaty/en/Treaties/Word/132.doc doneta je 1989. godine i predstavlja obavezujući ugovor, čije se odredbe u velikoj meri poklapaju sa odredbama Direktive i zasnivaju se na sličnim principima. Ova Konvencija je usvojena s namerom da se osigura stvaranje jedinstvenog evropskog radiodifuznog tržišta, koje će se protezati i van granica EU.

„Zakonodavni okviri i praksa u radu medija u Srbiji“
Medijsko zakonodavstvo u velikom zaostatku

Projekat „Zakonodavni okviri i praksa u radu medija u Srbiji“ deo je višegodišnjih napora NUNS-a da donosiocima odluka nametne medijske reforme, a promena zakonodavstva je prvi korak u tom poslu. Svakome ko pročita izveštaje sa šest sesija održanih u okviru ovog projekta biće  jasno da je stepen harmonizacije medijskog zakonodavstva Srbije sa regulativom EU veoma nizak, iako je čitava decenija protekla u znaku reforme. Zbog brzog tehnološkog napretka u ovoj oblasti Srbija je primorana i da svoje medijsko zakonodavstvo prilagodi novim tehnologijama i standardima.

Tokom realizacije projekta ekonomska kriza je iznudila posebnu raspravu o tzv. kriznom zakonodavstvu, a sporne izmene i dopune Zakona o javnom informisanju izvukle su medijsku reformu na politički teren, ali ne kao nezaobilaznu temu stručne javnosti i medija, već kao monetu u političkim dogovorima.

Podsećamo na teme rasprava održanih u okviru projekta.

1) Okrugli sto „Zakonodavstvo - kontradiktornosti medijskih zakona“ održan je 6. marta;
2) Rasprava „Krizno zakonodavstvo - koje propise menjati da se ublaže efekti ekonomske krize“, održan je 10. aprila;
3) Treća rasprava „Privatizacija medija i uticaj ekonomske krize na taj proces“, održana je 15. maja;
4) Rasprava „Radiodifuzni sistem, regulativa, praksa i reforma“, održana je 19. juna;
5) Rasprava „Informisanje na jezicima nacionalnih manjina: stanje i perspektive posle usvajanja Zakona o savetima nacionalnih manjina. Država bez strategije razvoja manjinskih medija“ održana je 28. jula
6) Rasprava „Digitalizacija, obaveze i rokovi“ održana je 11. septembra.
Sve rasprave održane su u NUNS-u i objavljene kao dodaci u dnevnom listu Danas.
Projekat je sproveden uz podršku Fonda za otvoreno društvo.

NADEŽDA GAĆE: Mislim da država Srbija kasni u nečemu što je obećala da će 2012. biti deo sistema, kao i da je u pisanju Strategije o digitalizaciji napravljeno niz propusta. Digitalizacija nije samo pitanje telekomunikacija

JELENA SUČURLIJA: Posebno mi je drago, što možda nije bilo dovoljno u medijima podvučeno, što smo dobili objedinjene komentare televizije B92, televizije Pink i televizije Foks. Znači, oni su napravili zajednički dokument i stavili svoje primedbe i komentare kako da se strategija poboljša i to je, koliko ja znam, prvi put da su se tri nacionalna emitera udružila i dala svoje komentare na tekst koji je predložila Vlada, odnosno ministarstvo. Mi smo većinu tih primedaba uvažili

ALEKSANDRA CVETANOVIĆ: RATEL se drži termina predviđenih Akcionim planom da sve bude gotovo do kraja četvrtog kvartala, jer je u prvom kvartalu 2010. godine predviđen projekat distribucione mreže, a kasnije pri kraju ovog perioda i donošenje plana raspodele, što je predviđeno za prvi kvartal 2012. godine. Realizacija mreže za distribuciju je prvi kvartal 2011. Ja za sada mogu da kažem samo da RATEL od početka učestvuje u projektu

NADICA MOMIROV: Što se tiče Ministarstva kulture, kao što ste čuli od Jelene, takođe učestvujemo u izradi Strategije, ali pre svega u delu koji se odnosi na informisanje javnosti i promociju procesa digitalizacije. Što se tiče Akcionog plana, Ministarstvo kulture ima obavezu i ključnu ulogu koja je predviđena regulatornim okvirom, a to podrazumeva pre svega predlaganje Skupštini na usvajanje određenih inicijativa, konvencija, koje su takođe ograničene rokovima, a ti rokovi su jedni za članice EU, nešto su drugačiji za nas, ali su predviđeni Strategijom

JELENA SUČURLIJA: Mi se tehnički prebacujemo sa analognog na digitalni i to ne zahteva novi proces dozvola (emiterima). Država u narednom periodu mora da napravi novi zakonski ili regulatorni okvir koji će da predvidi šta će biti posle 2012, kako će se dodeljivati dozvole. Prosto, to je bilo preambiciozno da uradimo u ovako kratkom roku, bilo je bitno da postoji pravna sigurnost kako će se sam proces tranzicije, koji je već dovoljno komplikovan, odvijati i to je ono što smo mi ovim dokumentom napravili

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ: Ja sam htela da kažem da nije slučajno što se na početku digitalizacije u Evropi postavilo pitanje ko će da nosi taj proces. Neke zemlje su se odlučile na spajanje regulatora. To je možda pitanje pre pravljenja Strategije, ali mislim da je to politička odluka. Jedan regulator jeste da ima veliku moć, ali u zemljama koje imaju mehanizme kontrole to je garancija da će regulator moći da odgovori na konkretna pitanja koja se postavljaju. I tehnološka i politička i ekonomska

MIĆO ČOVIĆ: Ta 2012. godina dolazi brzo. Kada su podeljene licence svi su bili u obavezi da izvrše tehnički prijem. Šta je tehnički prijem - samo da se usmere antene prema koordinatama. Masa još nije uradila. Sada obnavljanje tehnoloških procesa na lokalu, nema šanse. Zanima me da li je strategijom predviđena neka pomoć lokalnim televizijama. Nemamo inženjerske kapacitete na lokalu da to obavimo

SUZANA JOVANIĆ: U narodu se kaže koga zmija ujede i guštera se boji. U poslednje vreme se najavljuju akcije, radne grupe koje će pisati jedan tekst, a u isto vreme će po hitnom postupku biti napisan tekst u kojem je integrisana politička volja. Ta metoda marginalizacije... Ovde se iznosi teorija o spajanju dva regulatorna tela, kao funkcionalna stvar, a onda nam član radne grupe kaže čini mu se da će biti odvojeno. Niko od nas do ovog sastanka nije znao šta piše u akcionom planu, to je nadrealna priča. To je moj najstrašniji utisak

TATJANA ČITIĆ: Mi nećemo da razmišljamo o MPEK2 nego o MPEK4 koji košta više, a mi smo izabrali standard za koji nemamo pojma koliko će da košta. Građanima smo rekli da ćemo dati 25 evra i Hrvati su rekli daćemo 200 kuna pa su Istru digitalizovali tako što su dali 200 kuna, pa su spali na 135 kuna pa je onda palo na 75 kuna pod izgovorom ekonomske krize. Nisu blizu kraja, oni su u četiri regiona od devet ukupno 31. avgusta isključili analogne predajnike. Ne mogu stići, imaju rok do juna 2010. Oni su podelili milion vaučera za prodaju setap boksova i kažu u prodavnicama da ljudi nisu zainteresovani i to je taj efekat na koji mi moramo računati

SLOBODAN KREMENJAK: Čitav sistem je nedovršen. Ne znam kakav je plan distributivne mreže, ne znamo ko će dobiti da to nadgleda, da li će emisiona tehnika RTS dobiti licencu da radi taj emisioni deo. Na koji način će se raditi distribucija signala do tog multipleksa. Pretpostavljam da je to deo projekta koji će uraditi RATEL. Bitno je da taj postupak bude transparentan, da unapred znate koja je ideja da biste rekli možete li ili ne, da bi na kraju bio sprovodljiv